Jedno od najznačajnih imena u srpskoj istoriji je Miloš Todorović, u narodu poznatiji po kasnijem prezimenu Obrenović. Bio je nepismen čovek ali to ga nije sprečilo da postane vrhovni vođa svih Srba. On je započeo sedamdesetogodišnju vladavinu dinastije Obrenović i poveo srpske rodoljube u konačno oslobođenje od turskog okupatora, Drugi srpski ustanak.
Knez Miloš, rođen je 18. marta 1780. godine u Gornjoj Dobrinju kraj Požege kao Todorović, po ocu Teodoru Mihailoviću, a prezime Obrenović uzeo je od svog polubrata Milana, rudničkog vojvode, pošto se njegova majka preudala za Milanovog oca, Obrena Martinovića iz Brusnice.
Do izbijanja Prvog srpskog ustanka Miloš je radio na imanjima istaknutih srpskih zemljoposednika, a bavio se i trgovinom svinja. Podizanjem bune ceo srpski narod saznaje za ime Miloš Obrenović, čoveka koji je dobio epitet jednog od najvećih junaka. Zajedno sa polubratom Milanom, koji je poginuo 1810. godine, predvodio je borce na planini Rudnik.
Tokom ratnih dejstava u Prvom srpskom ustanku od vožda Karađorđa, venčanog kuma, na upravu je dobio Užičku nahiju. Nakon propasti ustanka i bekstva svih viđenijih Srba preko Save i Dunava, Miloš Obrenović ostaje sam.
„Ja u Njemačku neću, niti imam kuda. Da ja u Njemačku bežim sa golim životom, a za to vreme Turci robe i prodaju moju staru majku i ženu i đecu, Bože sačuvaj“, rekao je na rastanku Jakovu Nenadoviću.
Ovom odlukom Miloš je pridobio veliku podršku naroda, a Turci su mu poštedeli život i postavili ga upravitelja srpske raje. Pored toga, pomogao je Turcima da 1814. godine uguše Hadži-Prodanovu bunu. Međutim zulum koji su Turci sprovodili nad srpskim narodom naveo ga je na podizanje Drugog srpskog ustanka. Ustanak je podigao 23. aprila 1815. godine u Takovu kada je izgovorio i čuvenu rečenicu: „Evo mene, eto vas, rat Turcima!“
Zahvaljujući mudroj politici koju je vodio uspeo je tada da sklopi usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi. Za vreme njegove prve vladavine, 1815 – 1839. godine, upornom diplomatijom, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva i ukinut je feudalizam nakon čega je nastao novi društveni sloj – slobodno seljaštvo. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna i u kojoj je po njegovoj naredbi ubijen vožd Karađorđe.
Za prvu prestonicu svoje države, Miloš je 1818. godine izabrao Kragujevac, koji je bio kolevka moderne države i grad koji je za veoma kratko vreme postao značajan centar na Balkanu. Iste godine, u gradu na Lepenici sagrađena je prva crkva, na desnoj obali reke, koja je u to vreme bila viša od svake džamije.
U nadolazećim godinama u srcu Šumadije osnovao je niz državnih institucija, a po njegovom nalogu i prvu Ustav, poznatiji kao Sretenjski ustav. Ustav nije bio podržan od strane velikih sila pa je stoga ubrzo i suspendovan i na snagu stupio takozvani Turski ustav, kojim je Miloševa vlast bila ograničena na Sovjet. Veliki knez to nije prohvatio pa je 1939. godine abdicirao u korist svog sina Milana.
Nakon 19 godina izganstva, 1858. Miloš se vraća u Srbiju i započinje svoju drugu vladavinu, koja je trajala do 26. septembra 1860. godine, kada je i preminuo. Sahranjen je Sabornoj crkvi u Beogradu.
Zanimljivosti iz života kneza Miloša Obrenovića
Pored činjenice da je knez Miloš Obrenović bio jedan veoma mudar vladar o njegovom životu se već vekovima prepredaju razne priče. Najpoznatija je ta da je iza sebe ostavio čak šesnaest potomaka, od čega su osam bračnih i osam vanbračnih. Sa kneginjom Ljubicom dobio je ćerke Petriju, Savku, Gabrijelu i Mariju, kao i sinove Тodora, Petra, Milana i Mihaila. Njegova vanbračna deca uglavnom su doživeli tragične sudbine, umirući od zaraznih bolesti, a među njima se pominje i Milivoje Petrović Blaznavac.
Književnik Mića Miloradović u svojoj knjizi anegdota „Nenaručene priče“ kaže: „Miloš je bio – ne samo vickast – već je insistirao na neprekidnim šalama u svojoj okolini, i neprekidno se „nadmetao“ sa Nićiforom Ninkovićem ili čuvenim Čajom iz konaka“.
Jedna od možda najzanimljivijih anegdota koja ujedno i prikazuje narav samog kneza je upravo vezana za narod. Naime, knez je svakodnevno primao dosta naroda koji je dolazio da moli i žali po raznim pitanjima i kada bi ih sve saslušao obavezno je pitao „Šta vako kaže narod u tvom kraju za vlas‘ i mene?“. Na osnovu odgovora donosio je odluku kako će naložiti nahijskim knezovima da dalje rade. To je pomno posmatrao direktor Knjaževe kancelarije u Požarevcu Jakov Živanović, koji ga je jednom upitao „Kako to znate odavde kako treba koji knez po nahijama da postupi. Istog dana jednom šaljete depešu da pojača kulučnje, a drugom da smanji“.
Na to se Miloš i nasmeja i odobrovolji pa odgovori: „Ja vako osluškujem samo šta narod priča. Psuje li vlas, ja naredim zategni, psuje li još više, ja naredim zategni još jače, počne li da kune, poručim nek zategnu ponajjače. A primire li se, depeširam popuštaj. Ne valja ako se primire načisto. To se ne sme dozvoliti!“
Postoji i priča o kruški, starom drvetu u centru Kragujevca, koje se narod posebno plašio. Kako Miloradović dalje piše u svojoj knjizi, knezu je često dolazio jedan seljak na kojeg su se mnogo žalili drugi seljaci, ali za kog se nikako nije mogla dokazati krivica.
– Tebe opet lažno optužiše, moj prikane. – Obrati mu se Miloš.
– Bog je na nebu tako rekao, a ti na zemlji, Moj Gospodaru! – Snishodljivo će okrivnjeni.
– Izgleda i ovog puta je tako, nego kada prođeš pored one moje kruške ti obiđi dva puta oko nje i osmotri je. – reče mu Miloš otpuštajući ga.
S vrata mu se seljak, klanjajući obrati:
– Kada dođem nekim drugim poslom, sada mi nije usput!
– Ma obiđi je ti sad, – Miloš će na to, – Drugi put može ona da se obrće oko tebe i osmatra te malo poduže.
Evo i priče Neka svi sviraju:
U čast otvaranja Konzulske kancelarije u Beogradu iz Beča je bio poslat jedan kamerni orkestar da organizuje koncert.
Miloš pozva najviđenije građane, a sam zauze počasno mesto u prvom redu pored Austrijskog konzula.
Program je bio već uveliko u toku, kada se Miloš poče došaptavati sa svojim ljudima okolo. Konzul upota šapatom šta nije u redu.
– Vidim kako jedni ovde sviraju, a drugi ne sviraju. Neki počnu, pa prekinu, drugi malo svirnu, pa odustanu, a opet neki ne prestaju. – objasni Miloš.
– Gospodaru, takav je program. Kompozicija je takva. – Pokuša konzul objasniti sa što manje reči.
– E to vala ne može, ja sam ovde svima platio da sviraju i tako mora biti.
Videvši kako se povećava komešanje u prostoriji Konzul, pozva svoje podčinjene i ovi nekako došapnuše dirigentu o čemu se radi.
Program na kratko bi prekinut, dok dirigent ne obasni svojim muzičarima kakva je želja njihovog domaćina i u nastavku je bilo onako kako je Knjaz želeo, bez remećenja lepote onoga što se sviralo.
Lj.Marković
foto: wikipedia
26.10.2023.
