Jedan od najpopularnijih umetnika, kada je u pitanju pozorište i televizija, na našim prostorima svakako je glumac Milorad Miki Damjanović. O njegovim maestralnim ulogama kao i doprinosu promociji kako rodnog grada tako i kulture i umetnosti pričaju i dive mu se i mladi i stari.
Miki Damjanović rođen je u Priboju na Limu 7. avgusta 1977. godine. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu završio je u klasi profesora Predraga Ejdusa i diplomirao u predstavi „Noć ubica“. Iza sebe ima više od 40 pozorišnih premijera, a oprobao se u ulozi producenta u predstavi „Pukla bruka“.
Kako je sve počelo?
Kako nam je rekao sam Miki, interesovanje za bavljenje izvođačkim umetnostima rodilo se sasvim slučajno.
– Kao sedmogodišnjak sam izabran ispred svih pribojskih pionira da govorim Pionirsku zakletvu. Upravo tada sam osetio šta znači kada staneš ispred mnogo ljudi i govoriš neke stihove. To mi se tada dopalo. To je ujedno bila i prilika gde su ljudi primetili moj talenkat i kasnije ga gajili, čuvali i negovali. Oni su učinili da gluma bude moj životni poziv – priseća se Miki Damjanović.
Zapravo, jedina želja tada osmogodišnjeg Mikija bila je da se u budućnosti bavi isključivo glumom, da stoji na sceni i time usrećuje neke druge ljude.
Učiteljica je kriva za sve
Iako nikada nije ni sanjao da bi gluma bila njegov posao u budućnosti, nakon prve javne izvedbe Miki je jako zavoleo ovaj poziv. Nismo mogli a da ga ne upitamo ko je zaslužan za rađanje ljubavi prema ovoj vrsti umetnosti?
– Učiteljica Nada Nikolić prepoznala je taj talenat i odmah me je poslala kod nastavnice tada srpskog – hrvatskog jezika. Moram priznati da je Mila Srbljanović najveći „krivac“ što sam zavoleo poeziju, književnost i umetnost. Ona je prepoznala moje umeće da govorim poeziju i vremenom je dosta radila na mom usavršavanju. Sledeće „krivce“ pronašao sam u pribojskom Amaterskom pozorištu – Svetlanu Ratković i Ćatu Hasanagić – šaljivo zbori glumac.
Kako i sam kaže, od njih je naučio prve stvari u vezi glumačkog zanata. Dajući mu uloge dali su mu i veliku šansu da kroz saradnju sa mnogim profesionalnim pribojskim režiserima nauči još mnogo toga. Svetlanu i Ćatu smatra svojim pozorišnim roditeljima.
foto: Aleksandar Kovačević
Moj rodni Priboj
Svom Priboju, kaže, često se vraća srećan što su prijateljstva iz detinstva preživela breme vremena. To mu govori da su neka prijateljstva za ceo život, kao i da rodni kraj i rodni grad određuju ono što smo mi u svojoj suštini.
– Mislim da je jako važno da svi znamo odakle smo jer to odakle smo u mojoj glavi znači i ko smo. Tako da se vrlo rado vraćam u svoj rodni Priboj. Takođe, jako lepe uspomene iz detinjstva me vežu i za Borovu glavu gde je živela moja nana. Zato ceo predeo od Borove Glave na Zlatibora pa sve to Lima smatram svojim rodnim krajem – poručuje Miki.
Film koji je gledala cela Srbija
Ovaj poznati Pribojac usavršavanje je nastavio na Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu. Kao student treće godine prijavljuje se na kasting za čuveni film „Lajanje na zvezde“ gde nakon nekoliko užih krugova, u konkurenciji od 300 glumaca, dobija ulogu.
– Taj film je bio moj prvi projekat na kom sam radio, a od čijeg honorara sam platio treću godinu studija. Uloga Mladena Ložanića zvanog Maler obeležila je početak moje karijere. Ja često imam običaj da se našalim na svoj račun kada kažem da sam snimio samo jedan film, ali da je taj isti film gledala cela Srbija. Uporedo sa tim počeo sam da radim i na BK Televiziji dečiji program, „Ko se igra taj se voli“, „Hugo“ i na RTS- u emisiju „Šešir bez dna“ – govori Damjanović.
Kako dodaje, radeći na BK televiziji i RTS ukazala se i šansa za rad u pozorištu „Boško Buha“ gde je odigrao sve dečije bajke i predstave koje možete zamisliti. Zahvaljujući reditelju Milanu Karadžiću kasnije prelazi u Beogradsko dramsko pozorište, paralelno radeći u oba pozorišta.
Foto: Aleksandar Kovačević
Ostvaren studentski san
Iako je osvojio veliki broj prestižnih nagrada o njima uopšte ne razmišlja, a mi smo primetili i da je veoma skorman.
– O nagradama zaista ne razmišljam, pogotovo u ovim godinama kada sam mukotrpnim radom postigao sve što sam želeo. Sada živim jedan lep umetnički život koji podrazumeva da radim samo ono što želim i ono što mi se dopada. Tako da u svojoj 46. godini mogu konačno da odahnem i biram da radim ono što mi zaista prija – kaže Miki.
Najveći poslovni ponos
Pored toga što je u svom poslu itekako cenjen i poštovan, Miki kao što smo već rekli ne zaboravlja svoj grad i kolege. Zahvaljujući Domu kulture i Zavičajnom muzeju u Priboju već 10 godina radi na promociji umetnosti i književnosti, ali i samog grada na obalama Lima.
– Manifestacija posvećena Danilu Lazoviću predstavlja jedinstven festival u Srbiji i regionu. Tu brojni studenti glume razmenjuju iskustva, predstavljaju se, uče, a Pribojci pokazuju koliko su vrsni domaćini. Uz podršku i lokalne samouprave, za 10 godina zajedničkog rada uspeli smo da ostvarimo to da kroz Priboj prođu najtalentovaniji studenti glume iz ovog regiona. Oni zaista fantastično govore poeziju. Na taj način, pet dana godišnje pribojska publika ima prilike da pogleda najbolju pozorišnu, filmsku i muzičku produkciju iz velikih centara – ističe glumac dodajući da je ovaj festival njegov najveći poslovni ponos.
Novi projekti
Publika širom Srbije željno iščekuje nove uloge poznatog Pribojca, a kako je u intervjuu za naš portal rekao, uskoro će krenuti i emitovanje serije „Pohota“.
– U zavisnosti od dogovora serija će biti emitovana na TV Prva ili na B92. Što se tiče pozorišta, nedavno je bila premijera predstave „Orvelove ’84“ u Beogradskom dramskom kao i 60. jubilarno izvođenje kabarea „Čeznem da vam kažem“. Ovaj kabare smo za nepunih godinu dana izveli 60 puta i pozivi se samo nižu. Juče smo bili u Hrvatskoj, u Belom Manastiru, 12. decembra nastupamo u novosadskom Narodnom pozorištu, 14. u Bijeljini, 22. u Smederevu, 25. u Teatru Vuk i 26. u Šapcu – zaključuje Miki Damjanović.
Lj.Marković
