Za generala Petra Bojovića možemo reći da je bio mnogo toga – vojnik koji nije želeo da se bavi politikom, vojskovođa koji nije napuštao svoje ratnike, čovek privržen porodici, strog prema svima, a najviše prema sebi, zaboravljeni heroj… U nizu od samo četiri srpska generala koji su dobili čin vojvode, bio je poslednji ali i najmlađi kome je ova počast dodeljena.
Petar Bojović rođen je kod Nove Varoši, selo Miševići, 16. jula 1858. godine, kao jedno od šestoro dece Perute i Rade Bojović. Kada mu je bilo 10 godina sa porodicom se seli iz Stare Srbije u selo Radaljevo, a o ovom periodu najbolje svedoče njegove reči koje su zabeležene u biografiji „Život i delo Vojvode Petra Bojovića“:
„Slobodan i bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.“
Dobar student i još bolji ratnik
Po završetku prvog razreda užičke Gimnazije, Petar se sa bratom Lukom seli u Beograd gde kod potpukovnika Koste Jankovića i u zamenu za pomoć oko kućnih poslova dobija smeštaj, hranu i džeparac. Uprkos lošoj finansijskoj situaciji Bojivić srednje školovanje završava sa odličnim uspehom.
Artiljerijsku školu upisuje 1875. godine i tu upoznaje Stepu Stepanovića i Živojina Mišića sa kojima je već naredne godine kreće u odbranu otadžbine u Prvom srpsko-turskom ratu. Do početka Drugog srpsko-turskog rata 1877. godine je unapređen u čin narednika i poslat u Drinsku artiljerijsku brigadu, a tokom borbe je komandovao napadima sa Umca. Posle zaključenja mira, odlikovan je i vraćen u Artiljerijsku školu da nastavi obrazovanje.
Ako rat išta može dobro doneti onda je to za Bojovića bilo odlikovanje oficirskim činom i prvo mesto na rang listi 12. klase Vojne akademije. Po završetku studija njegova vojna karijera kreće uzlaznom putanjom i dobija mesto vodnika Prve baterije prvog artiljerijskog puka u Beogradu, zatim u konjicu, a potom biva postavljen i na mesto vodnika Gardijskog bataljona.
Balkanski ratovi
Foto: fb stranica Veliki rat/ Vojvoda Petar Bojović
Do izbijanja Prvog balkanskog rata 1912. godine, Bojović je nosio čin načelnika Moravske divizije u Nišu a potom biva unapređen u komandanta Konjičke divizije. Po okončanju rata, na njegov predlog, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom. Zahvaljujući vojnom iskustvu i umeću izvojevao je pobedu u Kumanovskoj bici – što je rezultiralo unapređenjem u čin generala. Zahvaljujući pobedi u bici na Bregalnici 1913. godine, dobio je mesto komandanta trupa Novih oblasti – Kosovo i Makedonija.
Prvi svetski rat
Početak Prvog svetskog rata Petar Bojović je dočekao kao komandant Prve armije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, ali je ubrzo ranjen zbog čega je smenjen sa mesta komandanta. Reaktiviran je 1915. godine kao komandant trupa Novih oblasti. U danima dok se srpska vojska povlačila prema Kosovu, Bojovićeve jedinice su pružile veliki otpor neprijatelju pre nego što su se i same povukle.
Bio je i jedan u grupi čelnika ondašnje Srbije koji su smatrali da je povlačenje vojske preko Albanije jedino rešenje. U bezizlaznoj situaciji, smatrao je, bolje je povući se negde i dobiti na vremenu dok se vojska ne oporavi i reorganizuje.
U tim najtežim trenucima, umesto obolelog vojvode Putnika, Bojović krajem decembra 1915. godine dolazi na mesto načelnika štaba Vrhovne komande. Ovu dužnost vršio je do februara 1916. planirajući sve – od kontakata sa saveznicima, preko transporta brodovima, do izbora lokacije na Krfu i brigu o ranjenima.
Zajedno sa saveznicima Bojović je komandovao i trupama na Solunskom. U operacijama na Kajmakčalanu, u jesen 1916. godine, rukovodio je ofanzivom srpske vojske koja je uz savezničku pomoć porazila bugarske jedinice kod Gorničeva i zauzela Kajmakčalan i Bitolj.
generali i admirali, Petar Bojović/wikepedia
Najzaslužniji za proboj Solunskog fronta
Po proboju Solunskog fronta za ratne uspehe njegove Prve armije, general Petar Bojović je ukazom od 13. septembra 1918. unapređen u čin vojvode kao poslednji general unapređen u ovaj čin, nakon Radomira Putnika, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića. Sredinom septembra 1918. godine, Bojovićeva Prva armija je prva probila neprijateljske linije u bici kod Dobrog Polja, napredovajući duboko u okupiranu teritoriju dolinom Vardara prema Velesu. Tim prodorom bugarska vojska je razdvojena od nemačke i austrougarske, čime je praktično, izbačena iz rata.
Upravo armija kojom je komandovao Bojović bila je ta koja je oslobodila najveći deo Srbije, sam Beograd, pa i dalje – Banat, Srem, Bačku, Slavoniju i dobar deo Hrvatske.
Bojović jedan je od najodlikovanijih srpskih vojskovođa u istoriji. Neka od najvećih počasti su Orden Jugoslovenske krune prvog reda, Orden Karađorđeve zvezde prvog reda i francuski Orden Legije časti. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.
Drugi svetski rat
Pa ipak, ni sve medalje i čin vojvode nisu mu mnogo pomogli u Drugom svetskom ratu. Već u poznim godinama, vojvoda Bojović na svoju ruku vreme nemačke okupacije provodi u samoizolaciji.
Prema svedočenju Koste Rakića, poslužitelja porodice Bojović, iz 2018. godine, vojvodu je 1943. godine u svom domu posetio generalni pomoćnik ministarstva spoljnih poslova Trećeg Rajha Herman Nojbahera. Poštujući ga kao prekaljeno ratnika, Nemačka okupaciona sila mu je ponudila saradnju, što je veliki rodoljub odmah odbio. Bojović ga je tada zamolio da prag njegove kuće ne pređe ni jedan nemački vojnik, a da on zauzvrat neće izaći iz nje.
Ostatak okupacije je proveo u izolaciji, ali je često viđan kako po bašti šeta u svojoj staroj uniformi. Tako je slavni vojvoda dočekao oslobođenje i “nove vlasti” koje nisu imale mnogo razumevanja za njega.
Petar Bojović u poznim godinama/wikepedia
Od slavnog ratnog heroja do najvećeg neprijatelja države
Prema nezvaničnim izvorima, po oslobođenju Beograda 1944. godine, jedini preživeli vojvoda, Petar Bojović postao je meta zlostavljanja mladih komunista. Ono što se zvanično zna je da je u novemru 1944. vojvoda Bojović pozvan da da iskaz i da je to saslušavanje trajalo puna tri dana. Za vojvodu koji je u tom trenutku imao punih 87 godina ovaj čin sigurno je bio neprijatan i u najmanju ruku, ponižavajući. Ali ni u sopstvenoj kući nije imao mira. Naime, u dom Bojovića upala su dvojica pripadnika Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije koji su mu nakon vređanja i ponižavanja oteli sablju od koje se starac nikada nije odvajao. Sablja, kao i vojvodin kalpak tada su zauvek nestali i danas se smatraju izgubljenim
Ubrzo nakon ovog incidenta vojvoda Petar Bojović je preminuo, 19. janura 1945. godine. Sahranjen je 21. januara na Novom groblju bez bilo kakvih vojnih počasti. Nijedne novine, kao ni onovremeni Radio Beograd nisu javili za smrt proslavljenog borca.
Sa suprugom Milevom dobio je šestoro dece – Božidara, Vojislava, Jelicu, Dobrosava, Radu i Radoslava. Nakon njegove smrti porodica je doživljavala razne nelagodnosti.
Lj.Marković
