Sofra kao ibrik duše: Gostoprimstvo i zajedništvo među Bošnjacima
Na padinama Jadovnika, u pitomim poljima oko Rastenovića, kroz sokake Sopotnice, Brodareva, Gostuna ili Ivanja, vijekovima se njeguje vrijednost koja nadilazi sve granice – gostoprimstvo. Kod Bošnjaka koji žive u Srbiji, naročito u prijepoljskom kraju, gost nije samo prolaznik – on je amanet. Dolazak gosta znači čast, odgovornost i priliku da se pokaže obraz kuće i toplina doma.
- Nema se tu šta puno kazat – kad neko dođe, prvo mu se iznese kahva, pa onda pita ili supa. Ne pitaš ga jesi gladan, znaš da jesi čim si s puta doš’o – priča Idriz iz Ivanja, stariji domaćin poznat u kraju po tome što mu je avlija uvijek puna svijeta.
Više od običaja – to je način življenja
U bošnjačkoj tradiciji, naročito u selima oko Prijepolja i Sjenice, gostoprimstvo je dublje od običnog ponašanja. To je amanet koji se prenosi s nane na majku, s oca na sina. U svakoj kući – bilo skromnoj ili bogatijoj – za gosta se sprema ono najbolje, bez obzira kol’ko u kući bilo.
- Ne moreš pustit čovjeka da ode iz tvoje kuće a da nije bar kahvu popio. To je sramota. Ako ništa drugo, izneseš mu komad hljeba i čašu vode – al’ da ne ide gladan – govori Sajida iz Gostuna, prisjećajući se vremena kad su ljudi išli pješke iz sela u grad, pa se redom svraćalo „na kahvu“.
Gosti – Allahov dar i ispit
Bošnjačka kultura gostoprimstva duboko je povezana s vjerom. U vjerovanju naroda, gost donosi bereket. On ne dolazi slučajno, već s razlogom – da ti kuća ne bude prazna, da ti srce ne bude tvrdo, i da se podsjetiš da nisi sam.
- Gost je amanet. U islamu se kaže da je čak i tri dana gost tvoj, pa makar imao i malo – moraš ga ugostit. To su naši stari znali i poštovali. I danas se toga držimo, barem mi u ovom kraju – kaže dr. Sulejman Aličković, etnolog koji godinama proučava bošnjačku tradiciju u Sandžaku.
On dodaje da gost u prošlosti nije bio najavljen. Dođe s puta, zakuca na vrata, a domaćin mu iznese što ima.
- Tad se znalo – kad imaš, podijeli, kad nemaš – dočekaš s lijepom riječi. Gost zna razliku – dodaje Aličković.
Zajedništvo u svemu – od mobâ do svadbe
Uz gostoprimstvo, i zajedništvo je duboko utkano u život Bošnjaka ovog kraja. Kad se zida kuća, bere sijeno, kad je svadba, kad je žalost – sve se radi zajedno. Komšije su produžena ruka tvoje porodice.
- Meni kad je sin ženio curu iz Brodareva, došli svi – i Bošnjaci i Srbi. Svi u jedan šator. Muzika, pjesma, ljubav. To ti je život. Niko nikog ne pita koje si vjere kad se veseliš ili kad ti je teško – priča Meho iz Prijepolja.
Zajednička trpeza – sofra – i dalje je mjesto okupljanja, mjesto gdje prestaju svi nesporazumi i gdje se priča o svemu, uz kahvu, hurmašicu ili komad pite.
Vremena se mijenjaju, ali obraz ostaje
Danas, pod uticajem tehnologije i ubrzanog života, običaji se pomalo mijenjaju. Mlađi sve više vremena provode na telefonima, sve manje sjede s roditeljima i komšijama. Ali i dalje, kad neko svrati – zna da će biti dočekan.
- Možda djeca sad ne nose više baklavu komšiji kad je Bajram, ali zna se red. Kad je gost, zna se gdje se sjedi, ko iznosi, ko nudi. To se ne smije zaboravit – kaže Idriz.
I zaista – dok god ima onih koji će stavit kahvu da „zavri“ čim se začuje da neko dolazi, dok god se pita razvija kad je svadba, i dok god se komšija zove na sofru – bošnjačko gostoprimstvo će živjeti. Jer ono nije stvar prošlosti – ono je tihi temelj kuće, duše i čojstva.
Софра као мост: Топлина и заједништво бошњачких домаћина
На обронцима Јадовника, у питомини Раштанског поља, кроз сокаке Сељашнице, Бродарева, Гостуна или Ивање, вековима се негује вредност која је преживела све границе, идеологије и генерације – гостопримство. Код Бошњака који живе у Златиборском округу, а нарочито у пријепољском и прелепом планинском пределу око Сјенице, гост није само добродошао – он је част, одговорност и прилика да се покаже лице породице, али и читаве заједнице.
- Није се никад питало ко си, шта си, ни откуд долазиш. Ако уђеш у двориште, одмах се поставља софра. То је ред, али и душа нашег света – прича Идриз из Ивање, човек у чијем гласу се осећа понос, али и туга што данас млади често журе, па заборављају да седе и попричају уз кафу.
Више од обичаја – начин живота
У бошњачкој традицији, посебно на селима око Пријепоља, Нова Варош и Сјенице, гостопримство је више од геста – оно је вредносни систем у коме се поштовање другог ставља изнад материјалног стања домаћина. Често ћете чути: „И кад немаш – за госта мораш имати“.
Ту је и неписано правило да се гост не пита да ли је гладан – већ се трпеза износи без речи. Уз кафу се обавезно служи шећер или ратлук, а домаћин се труди да буде пажљив, али не и наметљив. Са поштовањем, али и дозом поноса.
Када гост уђе, завлада тишина поштовања
- Гостопримство код Бошњака у Златиборском округу има снажан корен и у исламској традицији, али и у предмодерном селу које се темељило на узајамности и ослонцу на комшију. Гост није само пролазник – он је сведок части домаћина – објашњава етнолог др Сулејман Аличковић, који се деценијама бави проучавањем нематеријалне културне баштине Санџака.
Он додаје да је у прошлости гост често био путник-намерник који је преноћио у кући непознатих људи.
- „То је била нормална ствар. Свако је могао да закуца на врата и добије кров над главом и тањир вруће чорбе. Данас је та пракса ређа, али дух заједништва није нестао – само се из традиционалне куће преселио у нешто другачији простор.“
Заједништво у радости и невољи
Поред гостопримства, и заједништво је стуб живота Бошњака у овим крајевима. Кроз тзв. мобе, искање, заједничке радове или припреме за свадбе и сахране, одувек се градила мрежа поверења и међусобне подршке. Ако се у нечијој кући нешто слави или жали – цело село зна и учествује.
- Кад нам је син крстио дете, дошли су и Срби из села, и Роми, и људи из Бродарева и Сељашнице. Нико не пита ко је ко. Кад има музике и људскости – сви смо исти – каже Саида из Гостуна, показујући фотографије с породичне свечаности где се за истом софром седе и жене у марамама и младићи у фармеркама.
Изазови савременог доба
Ипак, модерни ритмови живота, одлазак младих, али и утицај нових технологија, доводе у питање трајност оваквих вредности. Многе младе породице живе у градовима, у становима где се ретко ко познаје са комшијом, а гости се најављују порукама уместо куцањем на врата.
Ипак, упркос свему, традиција није нестала – она се само мења. И даље ће, негде у Сељашници или Сјеници, стара нана скувати кафу и прекрити тањир ручно извезеном марамом, чекајући неког да сврати. И даље ће у селима код Ивање неко поставити софру и кад му кућа није пуна. Јер није ствар у количини, него у срцу.
И док дим лагано излази из димњака у зимским данима, једна ствар остаје сигурна: код Бошњака у Златиборском округу, човек никад није сам.
