„Između šejtana i sevdalinke“: Bošnjačka muzika kao nit koja povezuje generacije

U dolinama Lima i Pešterske visoravni, među planinskim vrhovima koji razdvajaju Prijepolje, Priboj i Sjenicu, čuva se nešto više od običaja i jezika – čuva se zvuk. Zvuk gusala, tarabuka, dudu(k)a, ali i sevdalinskih melodija koje su kroz generacije pratile radosti, tuge, svadbe i iseljavanja. Bošnjačka muzika nije samo tradicija – ona je živi arhiv jednog naroda, njegovog identiteta, strpljenja i neprekidne borbe da ostane svoj.

Od šejtana do sevdalinke

Muzika u bošnjačkoj kulturi dugo je imala dvostruku ulogu – s jedne strane bila je sredstvo izražavanja, a s druge podložna strogim društvenim normama.

Postojala je ta unutrašnja napetost – šta se smije, a šta ne. Dok su duhovne i vjerske melodije bile poželjne, sevdalinke su često imale kontroverzan status, naročito među starijim i religioznijim slojevima. Ali upravo u toj ravnoteži između zabranjenog i dozvoljenog, između šejtana i sevdalinke, muzika je preživjela – i postala osnova kulturnog naslijeđa – objašnjava etnolog Sulejman Aličković.

Sevdalinka, kao najpoznatiji oblik tradicionalne bošnjačke pjesme, nosi emociju koja prevazilazi generacije. Njene teme – ljubav, odlazak, čežnja – ostaju vječne. I danas se u kafanama od Sjenice do Sarajeva na prve taktove „Kraj potoka bistre vode“ ili „Ah, što ćemo ljubav kriti“ stišava razgovor.

Kuće u kojima se pjevalo

U Priboju, u mahalama iznad Lima, mnogi se sjećaju kuća u kojima se pjevalo, bez mikrofona i pozornica. Jedan od njih je i Haris Šabanović (68), samouki guslar.

Moj dedo je pjevao epove uz gusle, majka pjevala sevdalinke, a mi djeca se tu motali. Nije bilo televizije, pa su ljudi sami sebi pravili ugođaj – kroz pjesmu, kroz priču. Svako je znao barem jednu pjesmu koju niko drugi nije znao – prisjeća se Haris.

Iako je tehnologija promijenila navike, duh te intimnosti i zajedništva i dalje živi. Danas, kaže Haris, mnogi mladi uzimaju mobilne telefone, snimaju svoje nane i dede kako pjevaju, i te pjesme ponovo oživljavaju na društvenim mrežama.

Tradicija koja se prilagođava

U Prijepolju, gdje se ukrštaju različite kulture, tradicionalna muzika je doživjela svojevrsnu transformaciju. Mustafa Ćatović, muzičar, smatra da mladi imaju potencijal da očuvaju, ali i obnove tradiciju.

Vidjećete, današnje generacije spajaju folklornu muziku sa savremenim aranžmanima. To nije bježanje od korijena – naprotiv. To je način da muzika preživi i bude slušana – ističe Ćatović.

Ćatović naglašava značaj rada lokalnih kulturno-umjetničkih društava, kao i festivala koji njeguju izvornu muziku.

KUD Sandžak’ radi sjajno. Kad djeca obučena u narodne nošnje stanu na scenu i otpjevaju staru pjesmu, tu nema lažne emocije.

Muzika u funkciji identiteta

Psiholozi i pedagozi ističu da je očuvanje muzičkog naslijeđa važno ne samo kao kulturna vrijednost, već i kao element samopouzdanja i kolektivnog identiteta. Pedijatrica Sanja Mucalić navodi:

„Djeca koja su uključena u muzičke aktivnosti imaju bolje motoričke i kognitivne sposobnosti, ali i jače emocionalne veze sa porodicom. Kada uče pjesmu koju je nekada pjevala njihova prabaka, oni ne uče samo riječi – oni uče ko su.“

Iako je globalizacija uticala na ukus novih generacija, sevdalinke i izvorne pjesme ipak pronalaze svoj put. Marija Hadžić iz Prijepolja, majka troje djece, kaže:

„Moja najmlađa, kad god čuje dedu da pjeva ‘Razbolje se Limska voda’, odmah počne da igra. Nije to popularan ritam, ali nešto u toj melodiji djeluje kao magija. I to ne smije da se izgubi.“

Pogled u budućnost

U malim gradovima poput Sjenice, Prijepolja i Priboja, gdje još uvijek ima prostora za živu riječ, za pjevanje na ručkovima i sijelima, bošnjačka muzika nije samo prošlost. Ona je platforma za nove susrete, prostor za dijalog između generacija i snažna poruka da kulturno naslijeđe može biti moderno, privlačno i – živo.

Kao što kaže Mustafa Ćatović: „Nekada se pjesma prenosila sa uva na uvo. Danas se dijeli preko telefona. Ali ono što je bitno – srce koje pjeva – to se ne mijenja. A dok god srce pjeva, ima nade za našu muziku.“

„Између шејтана и севдалинке“: Бошњачка музика као нит која спаја генерације

У долинама Лима и Пештерског платоа, међу планинским врховима што раздвајају Пријепоље, Прибој и Сјеницу, чува се нешто више од обичаја и језика – чува се звук. Звук гусала, тарабука, дудука, али и севапних мелодија које су кроз генерације пратиле среће, туге, свадбе и исељавања. Бошњачка музика није само традиција – она је живи архив једног народа, његовог идентитета, стрпљења и непрекидне борбе да остане свој.

Од шејтана до севдалинке

Музика у бошњачкој култури дуго је носила двојаку улогу – с једне стране била је средство изражавања, а с друге подвргнута строгим друштвеним нормама.

Постојала је та унутрашња напетост – шта се сме, шта не сме. Док су духовне и верске мелодије прихватане као пожељне, севдалинке су често имале контроверзан статус, нарочито међу старијим и религиознијим слојевима. Али управо је у том балансу између забрањеног и дозвољеног, између шејтана и севдалинке, музика преживела – и постала основа културног наслеђа – објашњава етнолог Сулејман Аличковић.

Севдалинка, као најпознатији облик традиционалне бошњачке песме, носи емоцију која прелази генерације. Њене теме – љубав, одлазак, чежња – остају вечне. И данас се у кафанама од Сјенице до Сарајева на прве тактове „Крај потока бистре воде“ или „Ах, што ћемо љубав крити“ утишава разговор.

Куће у којима се певало

У Прибоју, у махалама изнад Лима, многи се сећају кућа у којима се певало, без микрофона и позорница. Један од њих је и Харис Шабановић (68), самоуки свирач на гуслама.

Мој дјед је пјевао епове уз гусле, мајка пјевала севдалинке, а ми деца се ту врзмали. Није било телевизије, па су људи правили себи угођај – кроз пјесму, кроз причу. Свако је знао бар једну пјесму коју нико други није знао – присећа се Харис.

Иако је технологија променила навике, дух те интимности и заједништва и даље живи. Данас, каже Харис, многи млади узимају мобилне телефоне, снимају своје баке како певају, и те песме поново оживљавају на друштвеним мрежама.

Традиција која се прилагођава

У Пријепољу, где се укрштају различите културе, традиционална музика је доживела својеврсну трансформацију. Мустафа Ћатовић, музичар, сматра да млади имају потенцијал да очувају али и обнове традицију.

Видећете, данашње генерације спајају фолклорну музику са савременим аранжманима. То није бежање од корена – напротив. То је начин да музика преживи и буде слушана – истиче Ћатовић.

Ћатовић истиче значај рада локалних културно-уметничких друштава, као и фестивала који негују изворну музику.

КУД ‘Санџак’ ради сјајно. Кад деца обучена у народне ношње стану на сцену и отпевају стару песму, ту нема лажне емоције.

Музика у функцији идентитета

Психолози и педагози истичу да је очување музичке баштине важно не само као културна вредност, већ и као елемент самопоуздања и колективног идентитета.

Педијатар Сања Мучалић наводи:

„Деца која су укључена у музичке активности имају бољу моторичку и когнитивну способност, али и јаче емоционалне везе са породицом. Када уче песму коју је некада певала њихова прабака, они не уче само речи – они уче ко су.“

Иако је глобализација утицала на укус нових генерација, севдалинке и изворне песме ипак налазе свој пут. Марија Хаџић из Пријепоља, мајка троје деце, каже:

„Моја најмлађа, кад год чује деду да пева ‘Разболе се Лимска вода’, одмах почне да игра. Није то популаран ритам, али је нешто у тој мелодији што делује као магија. И то не сме да се изгуби.“

Поглед у будућност

У малим градовима попут Сјенице, Пријепоља и Прибоја, где још увек има простора за живу реч, за певање на ручковима и седељкама, бошњачка музика није само прошлост. Она је платформа за нове сусрете, простор за дијалог између генерација и снажна порука да културна баштина може бити модерна, привлачна и – жива.

Као што каже Мустафа Ћатовић: „Некада се песма преносила са увета на уво. Данас се дели преко телефона. Али оно што је битно – срце које пева – то се не мења. А док год срце пева, има наде за нашу музику.“

Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva za informisanje i telekomunikacije. Stavovi iznijeti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodijelio sredstva.