Да ли смо сви једнаки?
У малим градовима, где се сви познају, положај особа са инвалидитетом није само питање система, већ и одраз емпатије и разумевања сваког појединца. У Пожеги, заједница која негује дух солидарности, управо ова популација сведочи о снази људске воље и потреби да се једни о друге ослањамо.
Руководилац Одељења за друштвене делатности Оливера Бркић наглашава да је положај особа са инвалидитетом у сталном процесу унапређења.
- Положај особа са инвалидитетом у нашој општини је све бољи, али и даље постоје бројни изазови. Ова популација се најчешће сусреће са проблемима у области запошљавања и социјалне укључености. Ипак, локална самоуправа ради на томе да кроз пројекте и сарадњу са удружењима побољша њихов положај – објашњава начелница.
Њене речи откривају највећу препреку са којом се сусрећу особе са инвалидитетом – ограничене могућности за рад и економску независност. Без посла, тешко је градити самосталан живот. Али, уз подршку заједнице, ствари могу да се мењају.
Неедукованост послодаваца велики проблем
Како истиче председница Друштва за дечију и церебралну парализу, које окупља особе са чак девет врста инвалидности, Љиљана Словић, инклузивно запошљавање готово да не постоји.
- Предузетници се плаше и скоро су потпуно незаинтересовани да запосле особу са инвалидитетом. Џаба приче, молбе, субвенције државе – имам утисак да су потпуно неедуковани са те стране. Боје се да ови људи нису ни ментално, а ни физички спремни за неки рад, а ту много греше. Са нашим члановима, довољно је да им лепо и људски кажете шта и како треба да уради и то је већ решен посао. Када им приђете људски, уосталом као и сваком другом човеку, заузврат ћете добити велику количину поштовања, одговорности и љубави – наглашава Љиљана, која је својом упорношћу и вером успела да у Пожегу, након Београда, доведе првог личног асистента.
Са друге стране, према речима начелнице Бркић, у Пожеги су већ покренуте иницијативе за запошљавање, као и програми прилагођавања јавних простора. Јавне установе полако постају приступачније, а сарадња са удружењима грађана пружа додатни ослонац онима који се најчешће осећају на маргини. То није само институционални напор – то је корак ка стварању града у којем се нико не осећа заборављено.
Минимум подршке некоме значи много
Мештани сведоче да је Пожега град у коме и најмањи знаци подршке имају огроман значај.
- Када ми неко помогне да уђем у установу или ми пружи прилику за посао, осећам да вредим и да сам потребан – каже један од чланова удружења. Такве речи говоре више од статистике – оне показују да се достојанство мери у свакодневним гестовима.
Подршка особама са инвалидитетом није милостиња. То је показатељ зрелости једне заједнице. У Пожеги је све јасније да је друштво снажно онолико колико брине о својим најосетљивијим члановима. Управо они који се сусрећу са највећим препрекама најбоље нас уче стрпљењу, истрајности и вредности солидарности.
Како каже начелница, планови постоје и биће реализовани у сарадњи са организацијама цивилног друштва и институцијама.
- Сваки корак који учинимо значи више од административне одлуке. Он значи бољи живот за конкретну особу, за њену породицу, али и за целу заједницу – истиче Бркић.
У томе је суштина – положај особа са инвалидитетом није маргинално питање, већ срце приче о хуманости једног града. Пожега тим путем корача полако, али сигурно, градећи лице заједнице које је обележено разумевањем, поштовањем и емпатијом.
Пројекат „Исти сми“ суфинансиран је из буџета Општине Пожега. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
