Љуљашке детињства на продају: Да ли села у Златиборском округу још могу да задрже младе?

У дворишту старе куће на обронцима изнад Ариља, љуљашка од даске и ужета још увек стоји. Ту је некада дечји смех био гласнији од пева птица. Данас се чешће чује тишина. Оваквих слика је све више у селима нашег округа – од Сјенице до Бајине Баште, од Пријепоља до Косјерића. Љуљашке детињства постају симбол онога што је било, а огласи „кућа на продају – повољно“ све чешћи су гласници онога што долази.

Златиборски округ, некада препун разигране дечје граје и младих руку спремних за рад на земљи, данас се суочава са таласом сеобе младих. Одлазак у веће градове или иностранство више није изузетак, већ правило. Разлози су бројни – недостатак посла, слаба инфраструктура, лош превоз, али понајвише утисак да „живот негде другде више вреди“.

Могу ли села да понуде више од сећања?

Упркос мрачним статистикама, села у нашем крају нису без шансе. У последњих неколико година, у општинама као што су Нова Варош, Чајетина и Ужице, појављују се иницијативе младих пољопривредника, пчелара, занатлија и угоститеља који верују да живот у селу може имати квалитет, па чак и профит.

Милица (28) из Пријепоља, вратила се из Београда након студија и покренула мали погон за сушење воћа.

• Вратила сам се јер сам схватила да овде могу да будем своја. Имам земљу, имам ваздух, и могу да радим нешто што волим – каже па додаје да ако држава помогне младе, макар кроз инфраструктуру и подстицаје, многи би размислили о повратку.

Сличну причу има и Ненад Мујовић из Сјенице, који је са породицом обновио дедовину и покренуо производњу сира.

• „Тржиште постоји. Људи хоће здраво, домаће. Али морамо ми млади да направимо први корак.“

Изазови и решења

Општине попут Ариља и Бајине Баште улажу у развој руралног туризма, подстицаје за младе пољопривреднике и ревитализацију школа. Ипак, многа села у брдима Косјерића још чекају на редовне аутобусе и интернет сигнал.

Дугорочно решење, сагласни су стручњаци, не лежи само у подстицајима, већ у стварању услова за достојанствен живот.

• Село не сме бити казна или крајња опција. Мора постати избор – каже Ана, социолог из Ужица.

Љуљашке не смеју остати празне

Свака кућа која остаје затворена, свака љуљашка која зарђа, један је корак ближе губитку идентитета. Али свака млада особа која се врати, сваки пројекат који покрене живот, нада је да се село може пробудити.

Златиборски округ није изгубљен. Али да би се задржали млади, мора им се показати да имају зашто да остану. Не празним речима, већ конкретним делима.

Љуљашке детињства не треба да буду на продају. Треба да остану ту – као место повратка, а не одласка.