Сећање није прошлост – оно је темељ будућности

Од Цера до Кајмакчалана, од Кадињаче до Шумарица – зашто Србија не сме да дозволи да њена места страдања падну у заборав

Постоје народи који своју историју чувају у архивама. Постоје и они који је чувају у музејима. Али постоје и народи који своју прошлост носе у сваком споменику, сваком војничком гробљу и сваком месту на ком је неко положио живот за слободу.

Србија припада управо том трећем кругу народа.

Зато култура сећања никада не може бити сведена само на свечаности, говоре и полагање венаца. Она подразумева стално подсећање на историјске догађаје, бригу о меморијалима и, пре свега, преношење истине генерацијама које долазе.

Председник Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова Србије, пензионисани генерал Љубиша Диковић, сматра да управо у томе лежи суштина деловања СУБНОР-а.

„Пре свега, учесници смо, а у једном делу и носиоци обележавања свих значајних датума из наше историје. Нема активности по питању неговања традиције, без обзира о ком историјском периоду се радило, где нису присутни чланови Савеза удружења бораца“, истиче Диковић.

По његовим речима, култура сећања није окренута прошлости већ будућности. Она није само обавеза институција, већ одговорност целог друштва, јер се национално памћење не чува само књигама, већ и живим односом према местима на којима је исписивана историја Србије.

Историја се не бира

Једна од највећих грешака савременог друштва јесте покушај да се историја посматра селективно – да се једни догађаји величају, а други занемарују.

Диковић сматра да је управо такав приступ најопаснији.

„Не можемо измислити историју зато што се нама нешто не свиђа“, каже он и додаје да је данас, захваљујући доступности историјске литературе и архивске грађе, могуће објективније сагледати готово сваки историјски период.

Као пример наводи и присуство обележавању годишњице смрти краља Александра Карађорђевића на Опленцу, истичући да не постоји разлог да се било који део српске историје занемарује само зато што се не уклапа у нечије идеолошко тумачење. Историја Србије није настала у једном времену, нити припада једној идеји. Она припада свима који су је својим животима стварали.

Управо зато СУБНОР, како истиче, учествује у обележавању свих важних датума српске историје, без обзира на то ком времену припадају. За Диковића, култура сећања не сме да познаје поделе, већ само историјске чињенице и поштовање према свакој жртви.

Од српско-турских ратова до НАТО агресије

Мало која организација у Србији током једне године обиђе толико историјских места.

Цер, Таково, Чегар, Мачков камен, Опленац, Крф, Солун, Кајмакчалан, Брегалница, Кадињача, Сремски фронт…

Свака од тих локација представља страницу националне историје.

„Били смо на обележавању српско-турских ратова, Првог и Другог српског устанка, Брегалничке битке, на Крфу, у Солуну, на Кајмакчалану, на Сремском фронту… На свим манифестацијама које су у програму Одбора Владе Републике Србије за неговање традиција“, каже Диковић.

Та места нису само географске одреднице. Цер је упамћен као прва савезничка победа у Првом светском рату. Крф и острво Видо симболизују васкрс српске војске после албанске голготе. Кајмакчалан представља место где је српска војска поново закорачила ка ослобођењу отаџбине, док су Мачков камен, Брегалница и Сремски фронт сведочанства најтежих борби које су обликовале судбину српског народа.

На тај начин култура сећања добија свој континуитет. Историја Србије не почиње ни 1804, ни 1914, ни 1941. године. Она представља јединствен низ догађаја који су обликовали државу и народ.

Меморијални комплекси зато нису само места окупљања на годишњице. Они су отворене учионице историје, у којима се прошлост учи непосредно – на местима где су исписане њене најважније странице.

Кадињача није питање идеологије

Један од најупечатљивијих делова разговора односи се на Кадињачу.

Меморијални комплекс на Кадињачи подигнут је у знак сећања на борце Радничког батаљона који су у новембру 1941. године положили животе бранећи одступницу главнини партизанских јединица из Ужичке републике. Управо зато, сматра Диковић, то место не сме бити предмет идеолошких спорова.

„Ко је погинуо на Кадињачи? Родољуби. Узели су пушке и стали против немачке војске. И зар то да не обележиш, сматрајући то некаквом идеологијом? То не сме да се ради“, поручује он.

Посебно емотивно говори о времену када је као официр Војске Југославије добио информацију да војска не треба да учествује у одавању војних почасти на Кадињачи.

„Дали смо војску, иако за то нисмо имали одобрење претпостављене команде, јер смо знали колики је значај те битке“, присећа се Диковић.

Та одлука, гледано из данашње перспективе, није представљала политички чин, већ однос према историји. Без обзира на различита тумачења прошлости, жртва људи који су положили живот за своју земљу не сме бити доведена у питање.

Споменик није камен – већ порука

Када се запусти један меморијални комплекс, не пропада само бетон или бронза.

Пропада сећање.

Зато Диковић упозорава да Србија не сме дозволити да јој историјски споменици зарастају у коров.

„Не смемо дозволити да нам културно-историјски споменици пропадају у трњу“, каже председник СУБНОР-а.

Сваки споменик је, заправо, лекција из историје исписана у камену. Његов нестанак није само губитак материјалног наслеђа, већ и прекид разговора између прошлости и будућности.

Запуштен споменик није само слика немара према културном наслеђу. Он показује и однос једног друштва према сопственом идентитету. Народ који престане да брине о местима свог страдања временом губи и свест о томе колико је слобода скупо плаћена.

Заборав је највећи савезник зла

Посебно место у Диковићевом размишљању има Други светски рат.

Не због идеологије, већ због последица које је оставио.

Подсећа да је у том сукобу живот изгубило више од 40 милиона људи широм света, док се број жртава на простору некадашње Југославије процењује на стотине хиљада.

„Заборави ли се зло које је изазвао фашизам, онда је извесније очекивати да се нешто слично понови. А ако се понови, биће страшније него што је било од 1941. до 1945. године“, упозорава он.

Зато борбу против заборава сматра наставком борбе против фашизма.

Истовремено, истиче да је антифашизам једна од вредности око које се и данас окупљају бројне европске државе. Сарадња СУБНОР-а са сродним организацијама из више земаља Европе показује да неговање културе сећања није само национална обавеза, већ и универзална цивилизацијска вредност која упозорава на последице рата, мржње и ревизије историје.

Народ се препознаје по ономе што памти

Места као што су Цер, Крф, Кајмакчалан, Кадињача, Шумарице или Мачков камен нису само тачке на карти Србије. Она су сведочанства времена у којем је слобода освајана животима. Без њих би национална историја била непотпуна, а национални идентитет сиромашнији.

Меморијали нису места на којима се живи у прошлости. Напротив. Они су места на којима се учи како се чува будућност.

Народ који заборави Цер, Крф, Кајмакчалан, Кадињачу или Шумарице не губи само сећање на своје претке. Губи део сопственог идентитета.

Управо зато култура сећања није окренута уназад, већ напред. Она није позив да се живи у давно прохујалим временима, већ да се разуме колико је слобода скупо плаћена и зашто је дужност сваке генерације да то памћење сачува за оне који долазе. Управо у томе лежи највећа вредност неговања историјског памћења – не да бисмо остали заробљени у прошлости, већ да бисмо, познајући је, сигурније градили будућност.

Љ.Марковић