КАДА МЛАДИ ОДУ – ШТА ОСТАЈЕ ОД ТРАДИЦИЈЕ У ПРИЈЕПОЉУ И ПОЛИМЉУ?

Одлазак младих није само демографско питање. У малим срединама попут Пријепоља, са младим људима одлазе и носиоци знања, обичаја, песме, игре и породичних прича. Али традиција, како истичу наше саговорнице, не нестаје нужно – она се мења, прилагођава и понекад са завичајем наставља да живи далеко од њега. Кључно питање зато није само ко одлази, већ шта остаје иза њих и да ли ће они који долазе имати од кога да наследе оно што једну заједницу чини посебном.

Одлазак младих прекида ланац наслеђивања

Миграције, посебно миграције младих, већ годинама мењају слику малих средина. У Пријепољу се њихов утицај не осећа само кроз мањи број становника, већ и кроз културни живот заједнице. Када млади оду због школовања, запослења или бољих животних прилика, одлазе и потенцијални учесници културних програма, чланови фолклорних и позоришних група, будућа публика, али и генерације које би требало да преузму знања својих родитеља и старијих.

Мирослава Љуљић, кустос етнолог у Музеју у Пријепољу, истиче да интензивне миграције, нарочито младих, директно утичу на идентитет и традицију, јер се културно наслеђе сматра важним идентитетским упориштем Бошњака у Полимљу. Модернизација, глобализација, као и друге економске и друштвене промене, додатно утичу на традиционални модел понашања.

Ипак, традиција, како објашњава Љујић, није непроменљива категорија.

• „У новим околностима традиција као жив организам не нестаје, него се мења и прилагођава новонасталој ситуацији. При томе, морамо имати у виду способност традиције да се трансформише у нове облике, а да ипак задржава своју суштину“, наводи она.

Управо је у томе можда и највећи изазов савременог Пријепоља – како сачувати суштину традиције када се мењају људи, простор и начин живота?

Најугроженији су обичаји који се уче животом

Није свака традиција подједнако рањива. Највише страда управо оно што се не може научити само из књиге, музејске поставке или архивског записа, већ се усваја посматрањем, учешћем и свакодневним животом.

Љујић указује да је посебно угрожена традиција која се преноси са старијих на млађе, што је у малим срединама још израженије. У том смислу, „на удару“ се, због одсуства младих, прво нађу циклус годишњих обичаја, као и обичајна пракса везана за животни циклус појединца – од рођења до смрти.

Ту су, додаје она, и традиционална знања и умећа – говор, песме, игра и различите вештине.

• „Главни проблем у континуитету традиције представља чињеница што се прекида ланац њеног преношења непосредним посматрањем и учествовањем“, упозорава Љујић.

Другим речима, могуће је записати обичај, фотографисати ношњу, сачувати предмет или снимити песму. Али оно што је много теже сачувати јесте искуство човека који је том обичају присуствовао, учествовао у њему и знао зашто се нешто радило управо на одређени начин.

Када се група распадне, не губи се само број чланова

Да одлазак младих оставља конкретне последице на културни живот Пријепоља потврђује и Адмира Хамидовић, директорка Дома културе Пријепоље.

Она истиче да се проблем посебно види у раду фолклорног ансамбла, аматерског позоришта и других секција, где се практично сваке четири или пет година дешава смена генерација. Млади завршавају основну или средњу школу и одлазе на даље школовање, углавном у веће градове, па се групе које су годинама стваране и развијане неминовно осипају.

• „Понекад тако изгубимо читаву генерацију која је била посебно талентована или посебно заинтересована за одређену област – за фолклор, позориште, музику или неки други вид културног стваралаштва. То се свакако осети, јер није могуће преко ноћи надоместити искуство, знање и повезаност коју је једна група младих годинама градила“, каже Хамидовић.

Ипак, Дом културе не види одлазак младих као крај културног живота.

• „Једни одлазе, али долазе млађи чланови, секције се обнављају и стварају се нове генерације“, наводи Хамидовић, наглашавајући да одлазак младих не доводи нужно до нестанка интересовања за културу, али културним институцијама намеће потребу да изнова окупљају, мотивишу и стварају простор за сваку нову генерацију.

Млади не желе само да гледају – желе да стварају

Један од важних одговора на миграције зато може бити у начину на који културне установе укључују младе док су још у свом граду.

У Дому културе Пријепоље последњих година настоје да значајан део програма усмере управо према деци и младима. Циљ није само стварање нове публике већ и нових учесника у културном животу.

• „Трудимо се да им понудимо различите садржаје, у складу са њиховим интересовањима – од програма у којима су публика, преко секција и радионица у којима активно учествују, до могућности да сами креирају и реализују културне садржаје“, каже Хамидовић.

Посебно важном сматра сарадњу са средњим школама у Пријепољу. Млади су, уз менторску и техничку подршку запослених у Дому културе, имали прилику да сами организују целевечерње програме. Показали су, наводи она, да могу бити креативни, талентовани и одговорни када им се пруже поверење и простор.

Неки од тих програма имали су и хуманитарни карактер, што је, према њеним речима, показало да млади, осим потребе за креативним изражавањем, имају и развијен осећај солидарности и одговорности према заједници.

То је важна порука: млади можда одлазе, али пре одласка желе да буду део заједнице која им даје могућност да нешто направе, да се изразе и да оставе траг.

Традиција не нестаје када се пресели

Одласком младих традиција не мора престати да постоји. Она може променити место, начин и облик свог живота.

Љујић наводи да интензивне миграције становништва са овог подручја, посебно младих, утичу на традицијску праксу јер нова културна средина на нов начин обликује традицијску праксу и традиционални модел понашања, прилагођавајући га новим околностима и новом вредносном и културном систему.

То значи да млади који оду не прекидају нужно везу са оним из чега су потекли. Традицију носе са собом – али је у новом окружењу мењају.

Према речима Љујић, традиционални модел понашања у мањој или већој мери преиначава се у неки нови обичајни образац, који, упркос свему, задржава и не мења своју суштину.

Сличан потенцијал види и Хамидовић, посебно када говори о дијаспори.

Како каже, данас и сама реч „отићи“ има другачије значење него некада. Млади могу да живе и школују се у Београду, Сарајеву или негде у иностранству, а да захваљујући друштвеним мрежама, садржајима које Дом културе пласира, манифестацијама и поновним доласцима у свој град остану повезани са културним животом свог завичаја.

• „Физичка удаљеност данас не мора нужно да значи и културну удаљеност“, поручује Хамидовић.

Породица и старији остају први чувари идентитета

У том процесу породица има посебно место.

Љујић истиче да су породица, а нарочито старија генерација, веома важни у ланцу чувања и преношења одређеног културног обрасца. Међутим, однос је двосмеран: традиција не чува само породицу, већ и сама доприноси очувању породице и породичних вредности.

За Бошњаке Полимља то је нарочито значајно. Језик, музика, обичаји, породичне приче, начин живота и односи међу генерацијама нису само елементи културног наслеђа, већ и део осећаја припадности.

Љујић оцењује да ово подручје, упркос свему, још увек можемо означити као традиционално. Наслеђе се и даље сматра важним идентитетским упориштем, посебно када је реч о породичним вредностима и потреби очувања породице, што се у мањој или већој мери преноси и на млађе нараштаје.

Музеј може да сачува предмет, али заједница чува живот традиције

Посебан изазов за институције културе јесте питање како традицију сачувати од тога да постане само музејски запис о времену које је прошло.

Љујић подсећа да су традиција и наслеђе по својој природи „живи“ и склони променама. Преносе се са генерације на генерацију, прилагођавајући се новим временима и околностима.

Зато, како каже, да би традиција трајала међу младима, она мора да има везе са њиховим животом и њиховим интересовањима – музиком, модом, фотографијом, друштвеним мрежама и другим савременим каналима.

• „Морамо нагласити да до ових промена не долази одједном, већ се оне непосредно наслањају на већ утврђене традицијске обрасце“, истиче Љујић.

И Хамидовић сматра да будућност очувања идентитета није у инсистирању да млади „морају“ да чувају традицију зато што су је чувале генерације пре њих. Традиција опстаје онда када је нова генерација препозна и доживи као нешто своје.

Зато је, сматра она, важно фолклор, музику, језик, обичаје, усмено предање и целокупно културно наслеђе чувати у њиховом аутентичном облику, али истовремено проналазити савремене начине да их представимо новим генерацијама.

Дијаспора као мост између завичаја и света

Велики број људи из Пријепоља који живе и раде у иностранству током лета враћа се у завичај. Управо тада културне институције имају прилику да поново успоставе везе које су током године физички удаљене.

Дом културе настоји да традиционалне програме и манифестације организује и током летњих месеци, када је у граду присутан већи број људи из дијаспоре.

• „Једно је када им се о завичају, традицији и обичајима говори у породици, а сасвим друго када дођу, присуствују манифестацијама, чују музику, виде игру и непосредно доживе културу средине из које потичу њихове породице“, каже Хамидовић.

Она сматра да дијаспора у будућности треба да буде много више од публике која неколико пута годишње долази кући. Она може бити партнер културним институцијама кроз подршку манифестацијама, повезивање уметника и културних организација, размену програма и промоцију културног наслеђа у земљама у којима живе.

• „На тај начин дијаспора може да буде својеврстан мост између завичаја и света, али и важан чинилац да се културни идентитет не заврши са генерацијом која је отишла, већ да се преноси и на генерације које одрастају далеко од Пријепоља“, наглашава Хамидовић.

Најтеже је сачувати оно што се не може научити на даљину

У времену миграција можда се највише изгубио осећај да се традиција подразумева. Некада је била саставни део свакодневног живота – учила се у кући, на окупљањима, на свадбама, током празника, кроз песму, игру и разговор са старијима.

Данас је све мање прилика за такав непосредни пренос.

• „Најтеже је сачувати путеве преношења традиције са старијих на млађе, што је свакако најсигурнији начин њеног трајања“, закључује Љујић.

Хамидовић, с друге стране, подсећа да циљ културних институција не може бити да младима говоре да не одлазе.

• „Циљ је да, где год да оду, имају разлог да се свом завичају враћају – физички, културно и емотивно.“

Јер питање миграција младих није само питање празних места у школама, секцијама или на културним програмима. То је питање шта се дешава са причама које више нема ко да чује, песмама које нема ко да научи, обичајима које нема ко да пренесе и осећајем припадности који се некада подразумевао.

Али можда управо ту лежи и простор за нови одговор.

Традиција не мора остати заробљена у прошлости. Она може отићи са младима – у Београд, Сарајево, Нови Пазар, земље Европе и света – и тамо наставити да живи у новим облицима.

Прави изазов није спречити младог човека да оде.

Прави изазов је учинити да, где год живео, зна одакле је дошао – и да у том месту из којег је потекао још увек постоји нешто чему жели да се врати.

Љ.Марковић