„Та слика ми никад не бледи“: Мајчине ратне приче Војина Мрђе о бекству кроз босанске планине, леду, болести и борби за живот

Готово читав Други светски рат Драгица Мрђа провела је у збеговима, бежећи пред немачким и усташким офанзивама кроз беспућа босанских планина. На леђима је носила једногодишњу ћерку, док је са свекрвом, старијом од седамдесет година, покушавала да сачува животе осморо деце. Зимовала је у шумама у којима су јеле пуцале од мраза, преживела тифус у породици и дочекала крај рата на згаришту свог дома. Њен син Војин Мрђа, председник СУБНОР-а Ужице, сачувао је приче које му је мајка преносила тихо, са сетом, али без мржње. У њима су сачувани не само страхоте рата и судбина једне породице већ и сећања на људе који су дали животе у борби против фашизма.

Детињство без мајке, отац убијен на почетку рата

Драгица Мрђа, рођена Шобот, дошла је на свет 1919. године у Босанском Петровцу. Њено детињство рано је обележио губитак мајке, коју никада није ни запамтила, а долазак рата донео јој је нову, још тежу трагедију. Усташе су јој на самом почетку рата убиле оца. Његов гроб никада није пронађен, јер се претпостављало да је бачен у неку од злогласних јама.

За Мила Мрђу удала се 1939. године. Убрзо потом супруг је отишао на одслужење војног рока, а наредне године добили су ћерку. Када је рат почео, Драгица се налазила у селу Рашиновац код Босанског Петровца, са малим дететом, свекром и свекрвом и породицом свог девера.

Њен син Војин Мрђа, који данас као председник СУБНОР-а Ужице настоји да сачува успомену на ратне генерације, мајчине приче доживљава као породично сведочанство које превазилази оквире личне историје.

• „Мајка је догађаје из рата причала тихо, са пуно емоција и сете. У њеном погледу и речима није било мржње. Причала је сликовито, тако да сам те приче доживљавао као да сам и ја био ту“, каже је Војин Мрђа.

Те приче нису биле само набрајање онога што се догодило. У њима су поново оживљавали људи, предели, страхови и тренуци у којима се одлучивало о животу и смрти. Међу најранијим сећањима налази се и прича о хапшењу његове бабе, односно очеве мајке, на самом почетку окупације.

Торбица соли због које је баба завршила у затвору

• „Прва прича везана је за прве дане окупације, када су моју бабу заробили Немци са торбицом соли и спровели у затвор у Петровац, под оптужбом да со носи партизанима“, присећа се Војин.

Наизглед обична торбица соли постала је разлог за хапшење и заточеништво. У ратним околностима и таква ствар могла је да изазове сумњу да неко помаже партизанима, па се баба нашла у затвору у Босанском Петровцу.

Ипак, из затвора је ослобођена захваљујући Ману Роквићу.

• „Занимљиво је да ју је из затвора ослободио четник Мане Роквић, предак певача Маринка Роквића. Захваљујући њему баба је остала жива“, наводи Војин у свом сведочанству.

У међувремену, породицу су стизали нови губици. Двојица стричева већ су отишла у партизане, док је његов отац одведен у заробљеништво. Драгица је остала са дететом и породицом свог супруга, у крају у којем се рат све више приближавао њиховом дому.

Митраљески рафал убио деду Симу

Када су се у селу појавиле прве колоне немачких војника, Драгичина породица нашла се пред непосредном опасношћу. Деда Симо није желео да Немце дочека код куће, па је покушао да побегне.

• „Када су се у селу појавиле прве колоне немачких војника, деда Симо није хтео да их дочека код куће и покушао је да побегне, али га је смртно покосио митраљески рафал“, наглашава његов унук.

После дедине погибије у кући су остали Драгица, њена једногодишња ћерка, свекрва и седморо деце њеног девера. Њихова мајка преминула је још 1939. године, па су деца већ била сирочад. Најмлађе међу њима имало је свега две године.

Драгица и свекрва тако су остале саме са осморо малишана. Једна је већ била изгубила оца и одвојена од супруга, а друга је морала да се стара о бројној породици у времену у којем је и само остајање у кући могло бити опасно.

• „Мајка и баба, без мушке главе и са осморо нејачи, као једини избор, изабрале су да крену у бежанију“, каже Војин.

Одлука да напусте кућу значила је почетак готово непрекидног бекства. Нису знале колико ће пут трајати, где ће пронаћи следеће склониште ни да ли ће се икада вратити ономе што су оставиле за собом.

Коњ Путаљ, крава и оно мало што су могле да понесу

• „Њихова ратна голгота трајала је скоро читав рат, пошто су скоро сво време провели у збеговима“, наводи Војин Мрђа.

Бежећи пред немачким и усташким офанзивама, Драгица, њена свекрва и деца кретали су се кроз неприступачне пределе Босне, преко Грмеча, Осјеченице, Клековаче, Шатора, Прења и других планинских предела.

Са собом су повели коња Путаља и краву. Све остало морало је да стане у оно што су могли да понесу на себи или натоваре на коња.

• „Са собом су повели коња Путаља и краву, а од ствари само оно што су могли натоварити на коња. То назовимо путовање, трајало је до краја рата“, приповеда Војин.

Реч путовање у овом сведочанству има сасвим другачије значење од оног на које смо навикли. Није означавало одлазак на одређено место, нити избор пута, већ непрестано кретање у потрази за сигурношћу. Сваки предео који су прешли био је тек део дугог пута, а сваки привремени кров над главом уточиште које су могли да изгубе већ следећег дана.

Уз Драгицу и њену свекрву, која је тада имала више од седамдесет година, било је седморо деверове деце и њена ћерка. Драгица је своје дете носила на леђима, док је најстарија девојчица из деверове породице носила млађег брата.

• „Мајка је на леђима у торби носила моју сестру, а најстарија стричева ћерка малог брата“, бележи Војин.

Брига о осморо деце, међу којима су била и сасвим мала, захтевала је непрекидну пажњу и снагу. Поред сопственог умора и страха, две жене морале су да мисле на то да деца имају шта да једу, да се не изгубе и да преживе сваку нову опасност.

Док је време било лепо, успевали су некако да се снађу. У планинским селима тражили су помоћ домаћина чије куће још нису биле запаљене. Добијали су храну, а понекад и могућност да се накратко склоне од временских неприлика. Али ти тренуци предаха нису значили да је опасност престала. Рат их је непрестано терао да наставе даље.

Јеле су пуцале од мраза, а леденице се сливaле низ мајчино чело

Међу свим успоменама које је Драгица пренела сину, једна се посебно урезала у његово памћење. То је прича о суровим зимама које је породица проводила на Грмечу и другим планинама, када понекад нису имали ни најосновније склониште.

• „Прича која у мојим сећањима не бледи, односи се на страшне зиме у Грмечу и другим планинама, када су морали заноћити у шуми, без склоништа. Мраз је био толико јак да су јеле пуцале, а звук се шумом проламао попут пуцња из пушке. Покушавали су да се загреју прекривачима које су називали биљцима, али ни они нису могли да их у потпуности заштите од ледене ноћи. Мајка се није могла покривати по глави, а ујутру су јој се низ чело висиле леденице“, наводи Војин.

Војин је у свом приповедању издвојио управо оно што је из мајчиног казивања остало најјаче у његовом сећању:

• „Та слика ми никад не бледи, видим је склупчану и промрзлу.“

У тој реченици сажета је суровост живота у збегу. Док је покушавала да сачува децу, Драгица је и сама била изложена хладноћи која је угрожавала њено здравље. Нису имали топлу собу, кревет ни могућност да се склоне када температуре постану неподношљиве. Ноћ у шуми морала је да се преживи, а јутро је доносило само наставак неизвесности.

Последице су се осетиле и много година после рата.

• „На жалост, то је имало за последицу, да је касније ослепила“, сведочи Војин о трагичном наставку мајчине ратне судбине.

Тако је оно што је преживела у планинама оставило трајан траг. Крај рата није могао да избрише цену дугих година проведених у суровим условима.

Тифус и ноћи у којима су децу везивали за дрвеће

Породичну голготу додатно је отежала болест. Готово свако дете из збега оболело је од тифуса.

• „Да несрећа никад не иде сама, сва деца, осим моје сестре, добили су тифус“, сећа се Војин.

Уз болест су долазиле и тешке халуцинације. Током ноћи, старију децу морали су да везују за дрвеће како се у таквим стањима не би повредила или удаљила. Тешко је и замислити како су Драгица и њена свекрва, уз сопствену исцрпљеност и недостатак сигурног склоништа, покушавале да се изборе са болешћу која је захватила већину деце.

• „Током ноћи, старију децу су морали везивати за дрвеће због халуцинација које су имали. Али Бог их је сачувао и сва су преживела“, каже Војин.

Ниједно од осморо деце, упркос свим опасностима, није изгубило живот током тог дугог бекства. Преживели су болест, зиму, глад и непрекидну неизвесност. Када су одрасли, најстарије девојчице, Босиљка и Ковиљка, прикључиле су се партизанима.

• „Када су мало стасале најстарије стричеве ћерке Босиљка и Ковиљка, ступиле су у партизане, али то је друга нова прича“, наводи Војин, најављујући још једно поглавље у историји своје породице.

Повратак на згариште и судбина верног Путаља

Када се рат завршио, Драгица, њена свекрва, Војинова сестра и сва деца из деверове породице коначно су могле да се врате. Међутим, место на које су дошле није било дом који су напустиле, већ згариште куће.

• „Мајка и бака, моја сестра и сва стричева деца, преживеле су рат и вратиле се на згариште куће“, сетио се Војин.

Све што су током рата покушавали да сачувају, све чему су се надали док су се кретали из једног збега у други, морало је да почне испочетка. После година у којима су живели од онога што су могли да понесу, дочекало их је место на којем су морали поново да граде живот.

Са њима је током целог рата био коњ Путаљ. Верно им је служио, помажући им да преносе оно мало ствари које су имали. Али ни њега повратак није дочекао са срећним исходом.

• „Коњ Путаљ, верно им је служио током читавог рата. На жалост, када су се вратили на згариште куће, он је угинуо“, наводи Војин.

Путаљ је тако остао део породичног сећања на ратне године. Био је сапутник у бекству, у снежним планинама и дугим путевима, а угинуо је тек када је њихов збег окончан. Његова судбина додатно осликава колико су животи људи и животиња били испреплетени у борби за опстанак.

Породица која је дала борце и ратне војне инвалиде

Када данас говори о својој породици, Војин Мрђа истиче понос због доприноса његових предака победи над фашизмом, и са мајчине и са очеве стране.

• „Данас када размишљам о мојој породици, са мајчине и очеве стране осећам велики понос у њиховом доприносу у победи над фашизмом“, истакао је.

Његов стриц Душан погинуо је као борац Првог крајишког пролетерског батаљона, док је стриц Ђуро био борац од 1941. године. Сестре од стрица учествовале су у Народноослободилачкој борби, а његова браћа од тетке, Јоја и Ђука Миљевић, били су носиоци Партизанске споменице.

Страдања и ратне жртве нису заобишли ни мајчину родбину. Њена сестра Даница била је носилац Споменице и ратни војни инвалид. Ногу је изгубила у нападу на аеродром Рајловац.

Њен супруг Никица Јојић такође је био носилац Споменице и ратни војни инвалид. Носиоци Споменице били су и мајчина сестра Савка и њен супруг Славко Тадић.

Сва та имена за Војина су део породичне историје која показује колико су рат и борба против фашизма захватили читаве породице. Неки су погинули као борци, други су постали ратни војни инвалиди, а трећи су преживели збегове и болести. Свако од њих оставио је траг у сећању потомака.

Босански Петровац и 23 народна хероја

Војин у свом сведочанству подсећа и на историјску улогу родног краја његове породице.

• „Моје родно место дало је 23 Народна хероја, међу њима и Здравка Челара и Богдана Капелана, са мојом породицом везани по кумовској и родбинској линији“, наводи он.

Тако су породичне успомене повезане са ширим сећањем на људе који су учествовали у Народноослободилачкој борби. Судбина породице Мрђа није била изолована прича, већ један од многих примера како су рат, окупација и отпор утицали на животе људи и читавих заједница.

У породичном памћењу остали су они који су страдали, они који су се борили и они који су, попут Драгице, поднели терет рата покушавајући да спасу децу. Њихове судбине повезује искуство времена у којем су одлуке често морале да се доносе у тренутку, без сигурности и без могућности да се предвиди шта ће донети следећи дан.

„Аргументовано, реално и без острашћености“ – обавеза према будућим генерацијама

Сећања на мајчине приче Војин Мрђа не чува само као породичну успомену. Као председник СУБНОР-а Ужице, настоји да кроз активности борачке организације очува сећање на претке и да млађим генерацијама приближи догађаје из Другог светског рата.

• „У данашњем времену, трудим се да својим ангажовањем у Савезу бораца НОР-а, чувам успомену на своје претке и кроз активности борачке организације настојим да младима аргументовано, реално и без острашћености говорим о тим догађајима“, поручује Војин.

Управо је то једна од најважнијих порука његовог сведочанства. Мајка му је о рату говорила са емоцијама и сетом, али без мржње. Њене приче нису биле позив на освету, већ начин да се пренесе истина о ономе што се догодило и да потомци разумеју шта су њихови преци преживели.

Драгица Мрђа није описана као борац на фронту, већ као жена која је у готово немогућим околностима покушавала да очува породицу. Њена борба одвијала се у планинама, под снегом и мразом, у глади, болести и непрекидном страху од нових напада. На крају рата вратила се на згариште куће, са децом која су преживела, али и са последицама које су је пратиле до краја живота.

Зато Војиново сећање на мајку, склупчану и промрзлу, са леденицама низ чело, остаје много више од потресне породичне слике. Оно нас подсећа да историју не чине само војне операције и датуми, већ и појединци чији су животи били изложени страхотама које је тешко и замислити.

А када се рат окончао, њихове приче нису престале. Наставиле су да живе кроз потомке, кроз породична сећања и кроз људе који настоје да их сачувају од заборава. Управо зато је важно да сведочанство Драгице Мрђе, које је забележио њен син Војин, остане сачувано – као прича о страдању, породичној снази и људима који су, упркос свему, успели да преживе.

Љ.Марковић