Данас је Лучиндан
Српска православна црква и њени верници данас, 31. октобра, обележавају празник посвећен Светом апостолу и јеванђелисти Луки, у народу познат као Лучиндан. Овај дан једна је од чешћих крсних слава код Срба, а уз црквено поштовање светитеља везани су и бројни народни обичаји и веровања, нарочито они који најављују долазак зиме и хладнијег времена.
Свети Лука рођен је у Антиохији, а према хришћанском предању био је лекар, образован човек и један од седамдесеторице апостола. Био је близак сарадник апостола Павла и пратио га је на мисионарским путовањима ширећи хришћанску веру. Сматра се писцем трећег јеванђеља, Јеванђеља по Луки, као и књиге Дела апостолских, у којима је описан живот и рад првих Христових ученика.
Поред тога што је упамћен као јеванђелиста и лекар, црквено предање Светог Луку сматра и првим хришћанским иконописцем. Приписује му се израда икона Пресвете Богородице са Богомладенцем, као и ликова апостола Петра и Павла. Због тога се поштује као заштитник лекара, фармацеута, болесника, али и сликара и иконописаца.
Према црквеном предању, Свети Лука је у дубокој старости мученички пострадао због своје вере, а имао је 84 године. Његове мошти касније су пренете у Цариград, где су верници долазили да им се поклоне.
У православним домовима Лучиндан се обележава као крсна слава, уз славски колач, жито, вино и славску свећу. Породице које славе овог светитеља окупљају родбину и пријатеље, а централно место прославе припада молитви, благодарности и сећању на породичног заштитника. Славски колач и жито освећују се у цркви или у дому, у складу са праксом и договором са надлежним свештеником.
Ове године Лучиндан пада у суботу, па се, према православном календару, слава обележава мрсном трпезом, јер празник није у посни дан. Уколико у другим годинама 31. октобар падне у среду или петак, слава се припрема као посна.
Поред црквених обичаја, Лучиндан је у народној традицији посебно повезан са завршетком јесени и припремама за зиму. О томе сведоче и познате изреке „Свети Лука, снег до кука” и „Иде Лука, ето вука”, којима су стари најављивали долазак хладнијих дана и снегова, као и период у којем су вукови чешће силазили до сеоских домаћинстава.
У појединим крајевима Србије постојао је обичај да домаћини концем симболично опасују торове, верујући да ће тако заштитити стоку од напада вукова током зиме. Посебна пажња посвећивала се и овцама. У сточарским крајевима овнови су на Лучиндан пуштани међу овце, након што су претходно били одвојени од стада, како би се започео нови циклус приплода. Чобанима се том приликом припремала боља храна, а понегде су организована и окупљања уз традиционална јела.
У појединим деловима јужне Србије сачувано је и веровање да први гост који на Лучиндан пређе кућни праг може да наговести каква ће бити предстојећа година и зима. Ово су народна предања која су се преносила генерацијама и разликују се од краја до краја, а не црквена правила.
У народној традицији празник је повезан и са миром, добротом и стрпљењем. Веровало се да на овај дан не треба бити љут, свађати се или чинити лоша дела, већ да га треба провести у породичном окружењу, уз поштовање ближњих и помагање онима којима је помоћ потребна.
Исти датум, 31. октобар, у православном календару посвећен је и Светом Петру Цетињском, митрополиту црногорском и једној од значајних личности православне духовне и историјске традиције.
Лучиндан тако представља спој црквеног празника, породичног окупљања и народне баштине, а његова порука о миру, доброти и бризи за друге остаје важна и данас.
