Бранко Ћосовић из Пријепоља чува бошњачку народну ношњу: Десет година истраживања за једну аутентичну реконструкцију

Иза сваког дела народне ношње крију се време, знање и приче људи који су га стварали и носили. Да би се један такав предмет верно реконструисао, није довољно познавати кројење и шивење: потребно је истраживати старе фотографије, проучавати оригиналне материјале, разговарати са људима који памте традиционалне технике и разумети културни контекст у којем је одећа настајала. Управо томе је Бранко Ћосовић из Пријепоља посветио године рада, настојећи да сачува народне ношње овог краја, са посебним усмерењем на бошњачку културну баштину. Његово истраживање истовремено открива богатство традиције Полимља и упозорава да би знања која су генерације преносиле могла да нестану уколико се не сачувају и не приближе младима.

Од истраживања до реконструкције старих ношњи

Ћосовић је истраживачки рад на територији општине Пријепоље започео 2010. године. У почетку се највише бавио народним играма и песмама, а касније је почео да прикупља оригиналне примерке ношњи и старе фотографије. Током истраживања схватио је да је на терену остало веома мало примерака народне ношње из периода пре тридесетих година 20. века. То га је подстакло да покуша да сачува њихов изглед и начин израде.

• „То ме навело на идеју да кренем да радим реконструкције тих старијих делова ношње, од оригиналних материјала који су могли, и још увек могу, да се пронађу у нашим селима“, објашњава Ћосовић.

Прве реконструкције почео је да ради 2020. године, након читаве деценије истраживања и учења. Тај посао и даље траје, а циљ му је да оформи колекцију репрезентативних примерака сеоске и градске ношње пријепољског краја, од средине 19. века до шездесетих година 20. века, када је традиционална ношња престала да буде уобичајен део свакодневног одевања.

• „Ја сам 10 година радио истраживања и учио пре него што сам се усудио да пробам да урадим прву реконструкцију, а још увек учим неке ствари“, каже он, указујући на то да очување традиције није једнократан посао, већ процес у којем се знање стално допуњује.

Стара фотографија није довољна без знања о ношњи

Аутентична реконструкција захтева познавање много више од основног кроја. Важно је утврдити од којих је материјала предмет направљен, којем периоду припада, чему је служио и да ли се носио свакодневно или у посебним приликама. Посебну пажњу треба посветити орнаментима, јер шаре нису биле само украс већ су имале и своје значење.

Ћосовић се ослања на старе фотографије, оригиналне одевне предмете, доступну литературу и сведочења старијих људи. Прикупио је бројне фотографије на којима се ношње виде у различитим животним и годишњим приликама, као и оригиналне предмете који му омогућавају да проучава старе технике, нарочито боје и вез. Значајним извором знања сматра и приступ депоу Музеја у Пријепољу, где се чувају вредни примерци српске и бошњачке ношње.

• „Сведочења људи на терену су такође јако важан елемент јер је непосредно знање од људи који су ношњу израђивали, користили, преносили генерацијама немерљиво и много конкретније него оно што је кроз литературу описано“, истиче Ћосовић.

Према његовим речима, писана грађа о ношњи пријепољског краја није довољно богата и ово наслеђе заслужује озбиљнију публикацију. Сваки очувани предмет, стара фотографија и сећање саговорника зато могу да буду важан део шире приче о одевању, обичајима и животу људи у Полимљу.

Српска и бошњачка ношња: сличности настале заједничким животом

Посебна вредност Ћосовићевог рада јесте истраживање сличности између српске и бошњачке народне ношње. Оне су нарочито изражене код сеоске одеће из старијих периода, пре Првог светског рата. Припадници оба народа живели су на истом простору, у сличним условима, користили исте материјале и израђивали одевне предмете по готово истоветним кројевима.

• „Постоји доста сличности између српске и бошњачке ношње, нарочито кад су у питању сеоске ношње из ранијих периода, пре Првог светског рата“, наводи Ћосовић.

Гаће, кошуља, чакшире, шалваре, џемадан, јелек, гуњ, тканица, гете, тозлуци и опанци део су заједничког речника традиционалног одевања у овом крају. Обе ношње претежно припадају динарском типу, због чега се сличне одлике препознају и на ширем подручју на којем су живеле заједнице сродног порекла.

Један од примера који показује колико су те сличности биле конкретне јесте мушка ношња из бродаревског краја. Бошњачку ношњу чинили су фес, кошуља, минтан, јелек, појас, чакшире са туром, односно шалваре, тозлуци или гете, чарапе и опанци. Српска ношња из истог краја имала је фес, који је након Балканских ратова замењен шајкачом, кошуљу готово идентичног кроја, јелек, односно прслук или спучаник, шалваре или пеленгире, као и тозлуке или гете, чарапе и опанке. Разлике су се, између осталог, огледале у облику појединих делова одеће и дужини ногавица.

Занимљив је и податак да су у 19. веку и Срби и Бошњаци носили ћулав, малу полукружну капу од беле ваљане вуне, а нешто касније и фес. Према Ћосовићевом истраживању, разлике које се данас често одмах повезују са капом постају израженије тек након Балканских ратова. То показује колико је важно традицију посматрати у историјском контексту, а не само кроз данашње представе о њој.

Разлике су постојале и у старијим периодима, нарочито у градској одећи, док су се код женске и невестинске ношње испољавале кроз поједине одевне предмете и обреде. Бошњачка женска ношња обухватала је, између осталог, димије, ђечерме и шамије са ојицама. На обликовање невестинске ношње утицали су обичаји који су се временом мењали, а разлике су постојале и међу припадницима исте верске заједнице са леве и десне обале Лима.

Наслеђе које сведочи о блискости људи

Преплитање српске и бошњачке традиције није било ограничено на одевање. Ћосовић указује на значај трговине, размене материјала, дружења на вашарима и теферичима, као и заната који су служили људима без обзира на њихову националну припадност. Терзије су израђивале ношњу за обе заједнице, опанчари су правили обућу коју су носили и Срби и Бошњаци, а ваљарице су обрађивале вуну од које су настајали бројни одевни предмети.

• „Живот је овде увек упућивао једне на друге и то се огледало у свим сферама живота, народној ношњи, инструментима који су се свирали, народним играма које су игране, песмама, обичајима, обредима, празницима“, каже Ћосовић.

Разговори са старијим људима потврдили су му да су поједини обичаји и веровања опстали упркос променама кроз историју. Наводи веровање да се на Прокопље ништа не ваља радити, обичај омаха за Ђурђевдан и одржавање вашара на православне празнике. Он те појаве тумачи као могуће трагове старијих културних слојева и историјских промена у пријепољском крају, у којем су неке породице током времена прихватиле ислам.

Заједничко наслеђе, према његовом мишљењу, посебно снажно показују породичне приче и стара фотографска грађа. „Чувена је фотографија мајке Ружице Пејовић са синовима Луком и Алијом, где се види и иста ношња, али и иста љубав, што је јако битно у овом крају“, истиче Ћосовић.

Та слика за њега представља више од сведочанства о сличности одеће. Она подсећа да се културно наслеђе ствара и чува у стварном животу, кроз породичне односе, сусрете и свакодневицу људи који су делили исти простор.

Где престаје реконструкција, а почиње погрешно представљање традиције

Данас се народна ношња најчешће тражи међу колекционарима и културно-уметничким друштвима. Посебно је важно што друштва све више захтевају озбиљне реконструкције, јер се на појединим такмичењима вреднује и квалитет израде. Истовремено постоји и производња предмета намењених купцима којима није пресудно да ли су употребљени одговарајући материјали, аутентични орнаменти и традиционални кројеви.

Ћосовић сматра да таква производња може да постоји, али под условом да се предмети не представљају као верне историјске реплике. Посебно упозорава на производе који се називају деловима одређене народне ношње иако им, према његовом истраживању, не одговарају ни крој ни материјали ни украси. Као пример наводи јелек који се продаје као косовско-метохијски, а за који сматра да нема аутентичну везу са том традицијом.

У реконструкцији је зато неопходно сачувати крој и користити материјале који одговарају оригиналу, али то не значи да занатлија мора да буде само преписивач старих образаца. Ћосовић у свом раду оставља простор за лични уметнички израз, пре свега у орнаментици.

• „Крој је увек идентичан, материјали су увек аутентични и одговарајући. Оно где дозволим себи да се уметнички изразим јесте орнаментика“, објашњава он.

Тај приступ подразумева добро познавање старих мотива и начина на који су се употребљавали. Ћосовић подсећа да су и некадашње терзије уносиле сопствену креативност у рад и сматра да ту традицију треба наставити, али у оквирима који чувају аутентичност и значење ношње.

При томе је важно узети у обзир и верски контекст. Антропоморфни украси, односно прикази људских ликова, веома су ретки на бошњачкој народној ношњи. Ћосовић то повезује са религијским утицајем на представљање ликова и сматра да би употреба таквих мотива морала да се посматра у односу на конкретну традицију, а не само као уметничка могућност.

Дрво живота као инспирација за нове генерације

Један од мотива који посебно издваја јесте дрво живота, присутно на различитим деловима народне ношње, нарочито у старијим периодима. Његов значај не види само у историјској вредности већ и у могућности да постане полазиште за ново стваралаштво.

Технике веза срмом и златовеза, као и традиционални орнаменти, не морају остати искључиво везани за народну ношњу. Могу се применити на савременим одевним, украсним и употребним предметима, чиме би старе вештине добиле нову намену, а традиција наставила да живи и изван музеја и сценских наступа. Ћосовић сматра да би преношење мотива дрвета живота на нове предмете омогућило настанак великог броја оригиналних радова, од којих сваки може имати сопствено решење, а истовремено чувати везу са наслеђем.

Ко ће чувати занате за двадесет година?

Питање будућности народне ношње не може се одвојити од интересовања младих. Ћосовић примећује да се они за традицију најчешће занимају уколико су чланови културно-уметничких друштава, али ни тада не показују сви једнаку жељу да упознају порекло, значење и начин израде одеће. Традиционални занати захтевају дуготрајан рад и посвећеност, а управо то представља изазов у времену кратких садржаја и брзих резултата.

У Пријепољу се, према његовим речима, традиционалним техникама израде српске ношње баве он и Лука Видаковић, док се сакупљањем и реконструкцијом бошњачке ношње бави само Ћосовић. Истиче да ситуација није много боља ни у другим крајевима Србије.

Његова процена будућности заната посебно је упозоравајућа: „За десет или двадесет година кројење, вез, ткање, златовез, плетење биће поставке у музејима и знање неколицине ентузијаста.“

Материјали за израду ношње све су мање доступни и све ређе се производе, али Ћосовић сматра да се тај проблем може решавати ако се знању и традиционалним техникама приступи систематично. Као највећу препреку издваја недостатак интересовања младих. Зато је важно да се они заинтересују док још постоје људи који могу да им непосредно пренесу знање.

Изложбе, радионице и подршка културних установа

Ћосовић сматра да очување традиционалних заната не може да зависи само од ентузијазма појединаца. Неопходно је да културне установе, локална заједница и организатори културних програма овом наслеђу посвете више пажње, простора и средстава.

• „Очување заната мора много озбиљније да се уврсти у агенду и програме културних установа. Не постоји други начин“, поручује он.

Један од начина да се млади приближе народној ношњи јесте, према његовом мишљењу, промоција фолклора као уметности, уз подршку каква се издваја за спортска друштва. Кроз фолклор млади упознају музику, народне игре, традиционалне вредности и одећу коју носе, а учешће у играма истовремено доприноси развоју моторичких способности и заједништва.

Поред тога, потребно је чешће организовати изложбе усмерене на ношњу и традиционалне занате, као и радионице посвећене старим орнаментима и техникама израде. Практичан рад омогућио би учесницима да не остану само посматрачи већ да сами савладају део знања, развију креативне идеје и можда се определе за израду народне ношње.

Ћосовић не верује да туризам сам по себи може да сачува овај занат. Посетиоци могу да погледају изложбу, фотографишу се или купе сувенир, али очување знања захтева дугорочнији приступ и системску подршку културних институција. Ношња данас, како сматра, не може у значајнијој мери да врати своју некадашњу свакодневну функцију, али традиционални мотиви и технике могу да добију нови живот кроз предмете прилагођене савременим потребама.

Рад Бранка Ћосовића зато превазилази израду појединачних одевних предмета. Он доприноси очувању културног памћења Полимља, документовању особености бошњачке народне ношње и разумевању заједничког наслеђа Срба и Бошњака. Његови налази показују да културне разлике и сличности нису супротстављене вредности: управо њихово познавање омогућава да се различите традиције представе верно, са поштовањем и без поједностављивања.

Да би то наслеђе имало будућност, потребно је повезати истраживање, музејске збирке, образовање, културне установе и младе генерације. Народна ношња не опстаје само зато што је сачуван један примерак у музеју, већ онда када постоје људи који разумеју њено значење и знају да пренесу умеће њене израде. У томе је суштинска вредност рада Бранка Ћосовића — у настојању да бошњачка народна ношња Полимља остане живо сведочанство културе, знања и историје овог краја.

Љ.Марковић