Dom kao zaostavština dobrote: Priča iz Sjenice u kojoj su ljudi važniji od svega

U gradu gdje zima nosi oštre vjetrove, a ljudi griju jedni druge pogledom i riječju, ispisuje se priča koja nadilazi sve ono što nas naizgled dijeli. To je priča o dobroti, skromnosti i čojstvu – starim vrijednostima koje u Sjenici, na Pešteri, još žive.

Na ivici egzistencije, u podstanarskom smještaju koji će uskoro biti srušen, živi porodica Grebović – Marija, Radan i osmogodišnji Vukola. Marija je u mladosti ostala bez vida, ali ne i bez snage. Sa Radanom, čovjekom koji svakog dana pokazuje šta znači biti oslonac, osnovala je topao ali nestabilan dom.

Svaki dan nova borba

• Stan neće niko da nam izda. Kad čuju da sam slijepa i da imamo dijete, kažu – niste za nas – tiho govori Marija.

Žive od invalidske penzije. Često je jedini obrok onaj iz narodne kuhinje. Radan ne radi, jer ne može ostaviti suprugu samu. On pere, kuha, ribari. I čeka – ne da mu neko nešto da, već da mu pruži priliku da sam učini ono što može.

Dječiji san u nekoliko kvadrata

A Vukola? On je dječak koji bi trebao da brine samo o školskom raspustu i igračkama, a već brine o prašku za veš i maminom rani od operacije.

• Pomažem mami, donesem šta treba. Ali najviše bih volio da imamo svoju sobu. Da imamo krov nad glavom – tiho kaže dečak.

Dobro se pamti po djelima

U njihovu životnu priču ulazi Hido Muratović – čovjek bez velike titule, ali sa velikim srcem. Za sebe kaže da je samo neko ko želi pomoći. Do sada je, sopstvenim sredstvima i uz pomoć prijatelja, izgradio 59 kuća širom Srbije. Za socijalno ugrožene, bolesne, zaboravljene. Za ljude.

• Molim samo za tri ara zemlje. Kuću ću ja. Ne treba mi novac, samo zemlja da bi ova porodica imala gdje da bude. Neka se neko upiše u sevap – kaže Hido.

I nije to prvi put da nudi svoje ruke i srce. U Sjenici i okolini dobro ga znaju – on ne gleda ko ste, već šta vam treba.

Tri ara nade

U ovoj priči nema velikih riječi, ali ima velike nade. Nema pitanja ko je ko i čiji je – samo pitanja: „Kako da pomognem?“ I baš zato, ona svjedoči da na Pešteri, gdje je život surov, ljudi znaju biti nježni. Da tu, između vjetrova i tišine, još postoji nešto što nas povezuje – humanost.

Porodica Grebović nema mnogo. Ali ima ono što se ne kupuje – ljubav, slogu, i dijete koje sanja svoj krevet. I ima čovjeka koji hoće pomoći. Fali samo plac. Samo nekoliko ara.

Ljudskost prije svega

A u vremenu kada se često brojimo i dijelimo po tome ko smo i šta smo, ove priče – baš ovakve – šapatom grade mostove. Između imena i prezimena, između vjera i navika, ostaje jednostavna istina: nije važno kako se ko zove. Važno je – ko je čovjek.

Дом као завештање доброте: Причa из Сјенице у којој су људи важнији од свега

У граду где зими ветар цепа кости, а људи их греју погледом и речју, исписује се прича која надраста све оно што нас наизглед дели. Причa је то о доброти, скромности и чојству – старим вредностима које у Сјеници, на Пештери, још живе.

На ивици егзистенције, у подстанарском смештају који ће ускоро бити срушен, живи породица Гребовић – Марија, Радан и осмогодишњи Вукола. Марија је у младости остала без вида, али не и без снаге. Са Раданом, човеком који сваког дана показује шта значи бити ослонац, основала је топао али нестабилан дом.

Сваки дан нова борба

• Стан неће нико да нам изда. Кад чују да сам слепа и да имамо дете, кажу – нисте за нас – тихо говори Марија.

Живе од инвалидске пензије. Често је једини оброк онај из народне кухиње. Радан не ради, јер не може да остави супругу саму. Он пере, кува, риба. И чека – не да му неко нешто да, већ да му пружи прилику да сам уради оно што може.

Дечији сан у неколико квадрата

А Вукола? Он је дечак који би требало да брине само о школском распусту и играчкама, а већ брине о прашку за веш и маминој рани од операције.

• Помажем мами, донесем шта треба. Али највише бих волео да имамо своју собу. Да имамо кров над главом – тихо каже дечак.

Добро се памти по делима

У њихову животну причу улази Хидо Муратовић – човек без велике титуле, али са великим срцем. За себе каже да је само неко ко жели да помогне. До сада је, сопственим средствима и уз помоћ пријатеља, саградио 59 кућа широм Србије. За социјално угрожене, болесне, заборављене. За људе.

• Молим само за три ара земље. Кућу ћу ја. Не треба ми новац, само земља да би ова породица имала где да буде. Нека се неко упише у севап – каже Хидо.

И није то први пут да нуди своје руке и срце. У Сјеници и околини добро га знају – он не гледа ко сте, већ шта вам треба.

Три ара наде

У овој причи нема великих речи, али има велике наде. Нема питања ко је ко и чији је – само питања: „Како да помогнем?“ И баш зато, она сведочи да на Пештери, где је живот суров, људи умеју бити нежни. Да ту, између ветрова и тишине, још постоји нешто што нас повезује – хуманост.

Породица Гребовић нема много. Али има оно што се не купује – љубав, слогу, и дете које сања свој кревет. И има човека који хоће да помогне. Фали само плац. Само неколико ари.

Људскост пре свега

А у времену када се често бројимо и делимо по томе ко смо и шта смо, ове приче – баш овакве – шапатом граде мостове. Између имена и презимена, између вера и навика, остаје једноставна истина: није важно како се ко зове. Важно је – ко је човек.

Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva za informisanje i telekomunikacije. Stavovi iznijeti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodijelio sredstva.