Кад приче предака постану темељ будућности

Од породичних сведочења до школских екскурзија – зашто младе генерације морају да знају своје корене и како се родољубље учи од малих ногу

Историја се не чува само у књигама. Понекад стане у једну реченицу коју дете чује од старијег човека, у причу коју деда понавља годинама, у фотографију која се чува у породичној кући или у име претка које се преноси кроз генерације. А понекад та прича, иако је у тренутку када је слушамо не разумемо у потпуности, остане негде дубоко у нама и тек касније добије своје право значење.

Тако је било и у детињству пензионисаног генерала и председника СУБНОР-а Србије Љубише Диковића. Његово разумевање историје није почело у војној школи, нити у војној каријери. Почело је много раније – у породици, кроз приче људи који су преживели ратове и кроз сведочења оних који се из њих нису вратили.

„И као дете сам слушао борце. И у својој породици сам имао људе који су били у Првом светском рату. Прошли су Албанију и све и вратили се, срећом, живи. Причали су и о онима који се нису вратили. Причали су ми и о Другом светском рату, о страдањима, мукама…“, присећа се Диковић.

Можда тада, као дете, није могао да разуме тежину сваке изговорене речи. Али је желео да слуша. И управо је у томе једна од најважнијих лекција његовог сведочења – памћење почиње интересовањем, а интересовање се развија онда када деца имају прилику да чују, виде и доживе историју.

Приче у којима није било „ја“, већ „ми“

Оно што је Диковићу остало посебно упечатљиво није било само оно о чему су његови старији причали, већ и начин на који су говорили.

Када се присећа тих разговора, каже да је кроз њих провејавала једна реч – држава.

Људи који су преживели ратове говорили су о Србији, о заједници, о својим саборцима и командантима. У тим причама није било истицања личног јунаштва као нечега што постоји само за себе. Напротив, више је било „ми“ него „ја“.

„Њихова свака реченица била је окренута ка држави, ка Србији“, каже Диковић, додајући да су говорили о томе чему су припадали и шта су заједно радили.

У тој промени једне речи – са „ја“ на „ми“ – можда се и најбоље види како једна генерација доживљава своју обавезу према заједници.

Данас, када су лични успех и индивидуално постигнуће често у првом плану, оваква сведочења добијају додатну вредност. Она подсећају да су најтежа времена људи пролазили заједно и да се слобода није освајала као лични трофеј, већ као заједничка вредност.

Млади морају да знају своје корене

Шта онда од те историје треба да остане младима?

Диковић на то питање нема дилему.

„Да знају корене. Ако не знају корене и не знају одакле потичу, из ког периода, шта су све њихови преци до десетог колена прошли, где су били и тако даље – није добро. То је незнање“, каже он.

То, међутим, не значи да младе треба оптерећивати прошлошћу. Напротив. Познавање историје, према његовом уверењу, треба да буде темељ сигурности, самопоштовања и разумевања сопственог места у свету.

„Наша историја нам даје такву стабилност и тако чврст став у разговорима са било ким у свету. Па то је наша историја“, истиче Диковић, наглашавајући значај познавања сопствених корена.

Будућност и памћење, по њему, нису супротстављени. Напротив – будућност без свести о коренима остаје без чврстог ослонца.

Екскурзија која није само путовање

Можда се најконкретније тај став види у његовом односу према школским екскурзијама.

Диковић се сећа да је још као ученик основне школе организовано посетио Кајмакчалан, Сутјеску, Неретву и Цер. Данас сматра да би такав приступ требало поново да добије значајније место у образовању.

Његова идеја је једноставна: путовање младих не би требало да се заврши посетом туристичким атракцијама. Историјска места морају бити део образовног искуства.

„Апсолутно сваки средњошколац организовано би требало да посети и Крф, и Солун, и Кајмакчалан“, каже Диковић.

Он не спори вредност посете Атини, Акропољу, Партенону или Метеорима. Али питање је шта ученик понесе са тог пута.

Видети Крф значи разумети пут српске војске после Албанске голготе. Посетити острво Видо значи суочити се са страдањем хиљада српских војника. Видети Кајмакчалан значи стајати на месту једног од најтежих подвига српске војске.

„Не треба само да буду екскурзије – били смо на мору, не“, поручује Диковић.

За њега, екскурзија која младе води до места на којима се одиграла историја није само путовање. То је час који се памти.

Школа као прва велика учионица памћења

За очување историјског памћења, међутим, није довољно организовати једно путовање годишње.

Диковић указује и на проблем недовољно обрађених историјских тема и празнина које, како сматра, постоје у уџбеницима. Зато у очување традиције морају бити укључени школа, надлежне институције, наставници и историчари, од основног до високог образовања.

Наставник, каже, мора да буде пример деци и да им помогне да разумеју шта се дешавало и како је Србија опстајала.

„Мора да се укључи цела школа, надлежно министарство, Влада, да јаче ради на томе да све, и историчари, људи од заната и професије… да сваки његов наставник и његов час пред децом буде један пример за ту децу, у смислу традиције, у смислу шта се то све дешавало да Србија данас опстаје“, каже Диковић.

А када се историја из књиге пресели на место на ком се догодила, она више није само лекција.

Она постаје искуство.

Како се деца уче да воле отаџбину

Али школа и екскурзије, ма колико важне биле, нису почетак приче. Према Диковићевом уверењу, темељ се поставља много раније – у породици.

На питање како децу научити да воле своју земљу и да буду истински патриоте, његов одговор враћа причу управо тамо где је и његово лично сећање почело – у породични дом.

Дете, каже, пре свега слуша оно што му говоре најближи и гледа пример који му они дају. Ако одраста уз приче у којима се сопствена земља стално представља као безвредна, а све што је туђе као боље, тешко је очекивати да ће развити другачији однос према сопственом народу и држави.

Али ако му се говори о историји, о људима и генерацијама које су земљу чувале, браниле и стварале, ако се према тим људима односи са поштовањем – дете те вредности природно усваја.

„Ако чујете како се то чувало, како се бранило, како се неговало, како треба волети своју земљу више него туђе земље – онда је то другачије“, каже Диковић.

Он посебно наглашава да се однос према отаџбини не може детету наметнути као парола. Он се гради свакодневно – разговором, примером, познавањем историје и поштовањем људи који су је стварали.

„Ако са пажњом и поштовањем говорите о тим људима и генерацијама које су је стварале – па нормално је да ће и дете то прихватити. А све друго је надоградња“, истиче Диковић.

У томе се, заправо, сусрећу породица, школа и друштво. Оно што дете прво научи код куће школа може да продуби, а оно што види у меморијалима, чује од наставника или сазна кроз сусрет са историјским сведочанствима може да претвори у трајно разумевање.

Зато родољубље, у овом приступу, није питање великих речи. Оно је питање односа према сопственим коренима.

Шумарице – лекција коју не може да замени уџбеник

Колико је важно да млади буду присутни на местима страдања, Диковић је видео и у Шумарицама.

Говорећи о страдању цивила у Другом светском рату, посебно истиче Драгинац и Завлаку, али и крагујевачке Шумарице, где су немачке окупационе снаге 1941. године стрељале хиљаде цивила, међу њима и ученике.

Посебно му је, како каже, прошле године значило то што су на обележавању у Шумарицама били ученици основних и средњих школа и студенти.

„Прошле године сам био присутан у Шумарицама и посебно ме је одушевило то што су дошле све основне и средње школе. Дошла су деца, ђаци, студенти“, присећа се Диковић.

Та слика – деца и млади на месту страдања – можда је најбољи одговор на питање чему служи култура сећања.

Не да би се младе генерације училе мржњи, већ да би разумеле цену мира.

Не да би живеле у прошлости, већ да би разумеле зашто је важно да се зло не понови.

И управо ту се затвара круг који је почео његовим личним сећањем: као дете слушао је приче људи који су преживели ратове, а данас као председник СУБНОР-а говори о томе како те приче треба пренети деци која више немају прилику да их чују непосредно од већине њихових учесника.

Оно што је некада преношено усмено, са човека на човека, данас морамо свесно да преносимо кроз породицу, школу, меморијале и културу сећања.

Родољубље као трајна вредност

За Диковића, на крају, све се враћа на једну реч – родољубље.

Када говори о томе шта би волео да буде прва асоцијација на СУБНОР, његов одговор је кратак:

„Прва асоцијација нека буде родољубље. Прва асоцијација нека буде патриотизам.“

Али родољубље о којем говори није само реч из свечаних говора. Оно се, према његовом ставу, учи примером – у породици, школи, на местима страдања, кроз познавање историје и поштовање свих који су дали живот за слободу.

Зато је један од најважнијих задатака СУБНОР-а, како каже, подмлађивање организације. Ако не дођу нови људи који ће наставити да негују традицију, у питање се доводи не само опстанак једне организације, већ и целокупно очување културе сећања.

У том смислу, будућност памћења не зависи само од тога колико ћемо споменика сачувати, већ и од тога колико ћемо младих људи научити зашто они постоје.

Јер прича коју једно дете чује од свог деде можда данас делује као прича из неког далеког времена. Али ако је чује, ако је разуме, ако једног дана стане на Крф, Видо, Цер или Кајмакчалан и повеже оно што је слушало са местом на којем се историја догодила – онда сећање више није само прошлост.

Постаје његова лична одговорност.

А када једна генерација преузме ту одговорност од претходне, историја престаје да буде само оно што се догодило.

Постаје оно што нас учи како да будемо бољи чувари онога што нам је поверено.

Љ.Марковић