Кад рат остане у породичном сећању: Милованова прича коју син Мирко није дозволио да заборав буде јачи

Неке ратне приче не остају записане у књигама. Преносе се за породичним столом, у реченицама које се годинама памте, у тишинама о којима се мало говори. Једна таква прича је и прича Милована Јевђевића из Великих Банића, редовног војника Краљевине Југославије, који је у априлу 1941. године заробљен у Сарајеву и одведен у немачко заробљеништво. Његов син Мирко данас чува сећање на године у којима је његов отац, далеко од куће, преживљавао оно што је било готово немогуће преживети.

Од војника до заробљеника

Милован Јевђевић рођен је 1918. године, а рат га је затекао као младог војника Краљевине Југославије. Према породичном сећању које је годинама слушао његов син Мирко, Милован је био посилни, човек од поверења свог командира, његов главни помоћник у војничкој служби.

У хаосу априлских борби 1941. године, када су немачке снаге продирале кроз Краљевину Југославију, Милован је заробљен у Сарајеву. За њега се тада завршио живот какав је познавао. Почео је други – живот ратног заробљеника.

Уместо имена, у заробљеништву је добио број 60194. Тај број остао је упамћен у породици као један од најконкретнијих трагова Милованових ратних година – број који је човека претварао у заробљеничку евиденцију, док је иза њега и даље стајао супруг, отац и син једне породице.

Одведен је у Шталаг VIII-A, немачки логор за ратне заробљенике у близини Герлица. Логор је основан 1939. године, а кроз њега су током Другог светског рата прошли заробљеници различитих националности. Простор некадашњег логора данас се налази у пољском Згожелецу, преко реке Најсе од немачког Герлица.

Али историјски подаци о логору за Мирка нису били најважнији. Његов отац му је оставио слике које се не налазе у архивама.

• „Отац је причао да је то био раван смрти. Говорио је да су их тукли и убијали и за најмању ствар, чак и ако би неко погрешно погледао. Дању су их изводили на поља. Били су гладни, исцрпљени и промрзли“, прича Мирко Јевђевић.

Трули кромпир као питање живота

У сећању породице посебно је остала једна сцена.

Док су заробљеници одвођени на рад, пролазили су поред јаме у којој је био трули кромпир. Глад је, каже Мирко, била толика да би се понеки заробљеник, ризикујући живот, у пролазу сагнуо и зграбио један.

За тај кромпир следила је казна.

• „Добијали су страшне батине кундацима. Неки су од тих батина умирали. А дешавало се и да се људи разболе од тог трулог кромпира. Али кад сте гладни, више не размишљате шта је јестиво, а шта није. Размишљате само како да преживите“, преноси Мирко очеве речи.

У Шталагу VIII-A Милован је провео око годину и по дана. За то време, број 60194 био је његова идентификација у систему заробљеништва. Иза тог броја, међутим, остајао је човек који је имао породицу и коме је једина мисао била да једног дана поново види свој дом.

Из логора у шталу – живот који је личио на спас

После приближно годину и по дана, Милован је распоређен на пољопривредно газдинство једног Немца, Милера, недалеко од логора.

Тамо је, бар у односу на логорске дане, живот постао подношљивији.

Са Милованом је на газдинство отишао и његов брат од тетке, који се такође звао Милован. Двојица српских војника делила су исту судбину. Спавали су у шталама, заједно са животињама, али је било топлије него у логору. Било је више хране и, према породичном сећању, мање батина.

У том чудном простору између рата и живота, далеко од породице, догодило се и нешто што Мирко данас прича са посебном дозом тишине.

Обојица Милована били су ожењени. Један је већ имао и сина. Ипак, у заробљеништву су започели емотивне односе са женама које су такође биле заробљенице – Пољакињама Зоћком и Маријом.

• „Касније смо сазнали да је мој стриц са Маријом имао и дете. Никада после рата није хтео да их потражи. Вратио се у своју земљу и наставио живот који је овде имао“, каже Мирко.

За његовог оца постојала је слична породична прича. Сумњало се да је и он са Зоћком имао дете.

Мирко је једном покушао да дође до ње.

• „Покушао сам да сазнам где је и да успоставим контакт. Али добио сам одговор да ту више не треба ништа дирати. Жена се у међувремену удала, створила породицу и није желела да се прошлост поново отвара. И то сам морао да поштујем.“

Понекад и оно што остане непроверено постане део породичног памћења. Не као чињеница коју треба доказивати, већ као питање које је рат оставио иза себе.

Повратак човека који више није био исти

Када се Милован, у јуну или јулу 1945. године, после ослобођења и завршетка рата, вратио кући, породица је пред собом видела човека који је изгледао много старије него што је заиста био.

• „Мајка ми је причала да је дошао као грана. Мршав, изнурен, изгледао је као да је двадесет година старији“, сећа се Мирко.

О ратним траумама није много говорио.

Можда зато што није умео. Можда зато што је припадао генерацији која је научила да се бол носи у себи. А можда зато што је после свега што је преживео било тешко пронаћи речи за оно што се догодило.

• „Мајка је причала да су трауме биле присутне, али он то никада није показивао. Био је човек чврстог кова, као и многи људи тог времена. Ћутао је и радио.“

А онда га је, по повратку, сачекала још једна трагедија.

Његова прва супруга, са којом је имао сина Милорада, недуго после његовог повратка из заробљеништва извршила је самоубиство.

Две године касније Милован се оженио Винком. Добили су четворо деце – Миодрага, Мирка, Радомира и Драгињу.

Породица је живела у Великим Банићима, у планинском селу стрмих падина и нетакнуте природе. После година рата и заробљеништва, ту је Милован покушао да изгради нови живот.

„Готово је“

Милован Јевђевић није дочекао дубоку старост.

Преминуо је у марту 1977. године од инфаркта. Био је за столом са породицом, за доручком, када је изненада изговорио само две речи:

„Готово је.“

И пао са клупе.

Мирко и данас памти ту реченицу.

Човек који је преживео рат, заробљеништво, глад, принудни рад, повратак у земљу и породичне трагедије, отишао је тихо, за породичним столом.

Причу није однела смрт

Годинама касније, током деведесетих, Мирко је са братанићем Ђорђем покушао да покрене питање накнаде штете због очевог ратног заробљеништва. Процес је трајао годинама, готово читаву деценију, да би на крају стигло решење да немају право на накнаду.

Али оно што није могло да буде наплаћено новцем остало је у породичном сећању.

Мирко данас не говори о свом оцу само као о војнику који је заробљен 1941. године. Говори о човеку који је имао двадесет и нешто година када је рат прекинуо његов живот, о супругу и оцу који се вратио кући физички сломљен, о човеку који је после свега наставио да ради, подиже децу и живи.

Његова прича, поред тога што је прича о једном ратном заробљенику, је прича о томе како се рат преноси са генерације на генерацију – не оружјем и рововима, већ успоменама.

О неким стварима се говори гласно. Неке се шапућу. Неке се годинама не изговарају.

Али док постоји неко ко памти, прича није нестала.

Милован Јевђевић, заробљеник број 60194, умро је 1977. године. Његов син Мирко и данас носи његово сећање.

И управо у томе можда лежи најважнији облик породичног памћења – не дозволити да човек који је преживео своје време постане само име у једном породичном стаблу.

Јер слобода коју данас подразумевамо за њих је имала цену.

А њихове приче остају да нас подсећају на њу.

Љ.Марковић