Колика је улога породице у формирању насилника?

Постати родитељ је често један од најдубљих жеља људи. То је предивно искуство које доноси много радости, али и одговорности. Бити родитељ захтева преданост, љубав и стрпљење. Веома је важно да родитељи граде снажан однос са својом децом пружајући им подршку у њиховом одрастању.
Родитељи такође треба да буду пример својој деци. Њихово понашање, вредности и поступци често имају велики утицај на формирање карактера и ставова код деце. Кроз своје поступке, родитељи могу да пренесу важне животне лекције и вредности.

Баш као што ни сваки прст на руци није исти, тако ниједан човек на овом свету није исти као други. Неки су мирни и повучени, неки са мањком самопоуздања, неки су гласни, неки своје фрустрације ипољавају агресијом према другом лицу…. Али једно је сигурно, ако се ради о детету, сазнање да је оно насилник веома је тешко и изазовно искуство. Савети су бројни, али нису сви и иссправни. Како би вам донели најбоље могуће савете разговарали смо са психологом, др Снежаном Анђелић, која има дугогодишње искуство у раду са децом насилницима и жртвама насиља.

• Пре свега напоменула бих да је улога родитеља та да покушају да буду што бољи модели својој деци што аутоматски не значи да децу треба да склањају од своје агресије или од својих конфликата, напротив деца су сведоци родитељских конфликата и то није никакав проблем. Проблем је када су родитељи лоши модели у решавању тих конфликтних ситуација – започиње причу са нама Снежана и додаје да агресија некада може бити и добра и конструктивна.

Конструктивна агресија

Како нам је у даљем разговору рекла, агресија не мора нужно бити нешто негативно, напротив постоји и врло здрава, добра и конструктивна агресија. То је енергија која може да трансформише једну ситуацију у потпуно другу. Она може да буде врло позитивна када је користимо на позитиван начин.

• Деца не треба да расту у стакленом звону са идејом да конфликти не постоје и да смо сви у некој нирвани, где се смешкамо и где се правимо да не постоји агресија. Конфликтне ситуације треба да решавамо на један здрав начин, а у том смислу сматрам да нам је као друштву потребно једно колективно преваспитање – каже Анђелић.

Када је у питању решавање конфликтиних ситуација, децу првенствено треба да научимо како да сваки конфликт решавају вербалним путем, конструктивним и креативним начинима.

• Свађе и несугласице су саставни део свачијег живота и то уопште не представља проблем. Колико год то некоме деловало лудо, конфликти чак могу да доведу до нечег врло конструктивног и нечег новог. Њих се не треба плашити, али агресије и неадекватног решавања конфликата се итекако треба плашити, јер то може да има озбиљне последице по сваку личност, а посебно младу – истиче она.

Улога родитеља у стварању насилника

Постати насилник није стварна жеља ниједног појединца, он не настаје тако што једног дана одлучи да то жели. Тај процес трансформације у детету се одиграва дуже времена, а најчешће је то плод насиља које и оно само доживљава. Колика је стварна улога породице у настанку потенцијалног насилника?

• Родитељи имају кључну улогу, али ја бих додала да и цело друштво има велику улогу јер се наш систем вредности потпуно променио. Ми више децу не васпитавамо тако да имају довољно вербалних могућности да се одбране и да имају довољно подршке од учитеља и васпитача. Чак супротно од тога. Често чујем од деце да и кад им се нешто лоше дешава у школи да учитељице и учитељи не реагују. Да ли не знају како да реагују или сматрају да све што се дешава на одмору није више њихов проблем не знам о чему је реч, али знам да често чујем од деце да и када се пожале учитељици она им одговара „не буди тужибаба“ или „окрени се и иди на другу страну“. Тако се ствари не решавају – објашњава психолог.

Хоћете рећи да највећи проблем настаје када деци не дамо адекватне примере вербалне одбране?

• Тако је. Ту обично настане проблем. Када ми деци не дамо такве алате већ их охрабрујемо да насиљем одговоре насиљем ми у ствари само подржавамо агресивност као један добар начин да се дође до онога што желиш. Напослетку се родитељи често изненаде када та деца одрасту, постану тинејџери и почну да млате једни друге до бесвести. Касно је да се тада питамо одакле је то дошло. Па да то је дошло од нас, од друштва које и само не зна како се конфликти решавају – објаснила је наша саговорница.

Савет психолога

Не каже народ џабе: „Пут до пакла поплочан је најлепшим жељама“. Због заштитничког става и пристрасности према свом детету родитељи често греше. Шта каже струка, који је набољи начин да помогнемо детету?

• Деци, када их неко повреди и кад им неко нешто нажао учини, нипошто не треба да кажемо „Иди врати“, „Учини му исто“ или „Учини му још горе на овај или онај начин“. Ми му на тај начин у ствари шаљемо поруку да треба да буде агресор. Родитељи не виде да су и сами ствараоци агресора. Оно што је неко нашем детету учинио то ћемо да осуђујемо, али када своје дете пошаљемо да учини исто то онда ћемо такав чин сматрати херојством. Када се нешто ружно деси, деци треба рећи „Па добро, хајде опрости“ или „Хајде идемо, ја ћу ти помоћи да поднесеш то што се десило“ – закључује докторка Анђелић.

Из овог разговора можемо закључити да је изузетно важно приступити свакој ситуацији с љубављу, разумевањем и стрпљењем. Потребно је радити на разумевању узрока лошег понашања и пружити подршку детету како би променило негативно понашање. Можда би било корисно потражити стручну помоћ како бисте заједно радили на решавању тог проблема.

Љ.Марковић