Љиљана Словић Савић из Пожеге, професорка енглеског језика и председница Друштва особа са церебралном парализом, у својој животној причи приказује снагу мајчинства и борбе за једнака права. Њена прича је и прича о првом детету у Пожеги који је користио услугу личног пратиоца и похађао редован наставни програм – Филипу Савићу, који има елементе аутизма.
Школа „Петар Лековић“ била је прва у Пожеги која је укључила инклузију. Љиљана је превела инклузивни програм са хрватског језика за биологију, математику, хемију и физику и поклонила га школи, која је наставила да образује ученике са одређеним инвалидитетом по том моделу. Што се тиче њеног детета, мајка је инсистирала да Филип прати наставу по редовном програму од првог до четвртог разреда, сматрајући да је то период када се дете највише развија.
- Нека се са другом децом бори и учи, јер не треба да му разбијамо менталну слику о себи да вреди. Треба да схвати да је једнак, да се труди као и сви остали, јер само тако може да напредује и изгради се као личност – каже Љиљана.
Увођење личног пратиоца изазвало је негодовање појединих наставника. Љиљана је често морала да буде одсечна и доследна, наглашавајући да је подршка неопходна. Током целе основне школе, свакодневно је проверавала да ли је Филип радио школске задатке, а ако није, сутрадан је ишла у школу да разговара са наставницима, психологом или педагогом.
- Највећи проблем је што просветни радници немају довољно знања о методици рада са децом са инвалидитетом. Сматрам да само два посто наставника ради свој посао савесно, када су особе са инвалидитетом у питању. Труде се само за здраву децу, а наша деца заслужују исту пажњу. Ја сам успела да у нашем Друштву научим девет врста инвалидитета основама енглеског језика, што смо показали и са једним волонтером – додаје она.
Љиљана такође критикује блокаде и обуставе наставе у Србији, које су уништиле читаву генерацију деце, посебно у узрасту до четвртог разреда.
- Ако нисте задовољни условима, завршите прво своје професионалне и етичке обавезе, па тек онда расправљајте о осталом или напустите посао којим се бавите и нађите други – истиче она.
Најтежи моменти за Љиљану били су када је прва породица одбацила њено дете, осим њене мајке која је прихватила ситуацију онакву каква јесте. Филип је рођен са расцепом непца. Са годину дана био је тежак само седам килограма, није могао да једе чврсту храну, а након вакцинације јавили су се симптоми аутизма. Породична психотерапија почела је када је Филип имао четири године.
- Највише ме је ојачало, а јача ме и даље, када сам сазнала да сам успела да инспиришем друге родитеље да прихвате своју децу, да се боре са њима и прихвате их таквим каква јесу – каже Љиљана.
Данас је Филип одрастао, а његов млађи брат Данило научио је да прихвата различитост. Љиљана истиче да је сваки уложени труд родитеља исплатив и да љубав и истрајност стварају снажне, самосталне личности.
Љ.Марковић
Фото: Приватни архив
Пројекат „Исти сми“ суфинансиран је из буџета Општине Пожега. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
