Милорад Ракић, сведок слободе: „Само желим да генерације никада више не осете шта је рат“

Са осамнаест година напустио је родни дом и придружио се партизанима, вођен вером у антифашизам и идејом да се живот може променити. Преживео је глад, хладноћу, болест и смрт сабораца, био рањен приликом ослобођења Загреба, а после опоравка вратио се у Београд пешке. Деценије су прошле, али сећања на рат и људе који су у њему положили животе нису избледела. Милорад Ракић, рођен 1925. године у селу Мачуте, у близини Вардишта, данас је у 102. години живота. Његово сведочанство део је пројекта „Последњи сведоци слободе“ – записа о генерацији која је слободу упознала кроз борбу, губитке и жртве.

Осамнаест година и одлука која је променила живот

Постоје одлуке које се доносе у тренутку, али њихове последице обележе читав живот. За Милорада Ракића једна од таквих одлука била је да са осамнаест година напусти родитељски дом и придружи се партизанима. Није то био само одлазак младог човека у рат. Био је то избор који су обликовали уверења, жеља за променом и тежак живот од којег је покушавао да побегне.

Рођен је 1925. године у селу Мачуте, у близини Вардишта, на територији данашње Босне и Херцеговине. У рат је отишао чим је напунио осамнаест година, у тренутку када је партизанска крајишка бригада пролазила кроз његово село.

• „Практично сам побегао од куће и прикључио се партизанима, вођен својом младалачком вером у антифашизам и комунистичку идеологију. С друге стране, то је био и бег од веома сиромашног и тешког живота. У рат ме је више одвела моја визија и идеја о променама. Знате, када младост има идеју, ништа је не може зауставити“, сећа се Ракић.

У тим речима сабрана је слика једног времена у којем су млади људи, суочени са окупацијом и сиромаштвом, у борби видели могућност да промене не само судбину своје земље већ и сопствени живот. Ракић данас о својој одлуци говори са свешћу о тешкоћама које су га чекале, али и о уверењима која су му дала снагу да крене путем са којег повратка у дотадашњу безбрижност више није било.

Глад, хладноћа и смрт – свакодневица ратника

Ратна стварност није имала много заједничког са представама које се о њој стварају деценијама касније. За Ракића су то били глад, хладноћа, болест и смрт, услови у којима је требало наставити даље чак и онда када је било тешко замислити како се уопште може издржати још један дан.

• „Тешко је данас схватити која нас је сила терала да издржимо немогуће услове. Глад, хладноћу, смрт, болест… Нисмо тада рационално размишљали. Водила нас је жеља да одбранимо земљу, борба против окупатора и борба за промене“, сведочи Ракић.

Најтеже му је било да гледа болест и смрт око себе, посебно када су гинули његови другови. Ипак, каже да у тим тренуцима страх није био оно што их је заустављало. Постојала је снага коју данас, како признаје, није лако објаснити.

• „Није тада било страха. Нешто што је данас тешко описати терало нас је напред и знали смо да ћемо победити“, каже он.

Данас, из перспективе више од осам деценија живота после рата, Ракић најтежим сматра и то што су деценијама касније довођени у питање смрт и животи његових сабораца, као и идеја слободе за коју су се борили. За њега то није само расправа о прошлости, већ питање односа према људима који су своје младости и животе оставили у борби против окупатора.

Рана у Загребу и буђење које је значило живот

Међу бројним ратним успоменама, једна се посебно издваја. Било је то рањавање током ослобођења Загреба. Граната га је погодила у главу, након чега је изгубио свест. Када се пробудио, затекао се у уређеној болници, али у првом тренутку није знао где се налази.

• „Сећам се само да сам се пробудио у болници, уређеној, и помислио да сам у немачкој болници. Чекао сам да чујем на ком језику говоре лекари и сестре. Када сам чуо наш језик, нисам могао да верујем. Схватио сам да имам шансе и да смо ослободили и Загреб“, прича Ракић.

У том кратком тренутку, док је лежао рањен и покушавао да разуме где се налази, једноставан звук познатог језика донео му је олакшање и наду. Оно што би у свакодневном животу било сасвим обично, у ратним околностима постало је знак да је преживео и да је ослобођење заиста стигло.

После месец дана опоравка, Ракић се пешке вратио у Београд. Његова прича о рањавању и повратку сведочи о телесној и душевној издржљивости генерације која је, често без могућности да бира лакши пут, морала да настави даље.

Још један догађај остао му је посебно урезан у сећању – сусрет са Црвеном армијом приликом ослобођења Београда 1944. године. Када данас размишља о ратним годинама, управо су људи са којима је делио опасност, борбу и неизвесност међу најјаснијим сликама које носи у себи.

Саборци који су остали у сећању

У позним годинама Ракића посебно изненађује чињеница да су му сећања на рат и људе са којима се борио јаснија од многих обичних детаља из каснијег, мирнодопског живота.

• „Данас, у 102. години живота, много се јасније сећам свих детаља из рата и својих другова него обичних детаља из каснијег мирнодопског живота. Јасно у глави имам готово све другове из села који су се са мном прикључили партизанима, као и рођаке“, каже он.

Међу тим успоменама су лица младих људи који су са њим кренули у борбу, али и они који се из рата никада нису вратили. Њихове судбине за Ракића нису постале далека историја. Он их памти као људе са којима је делио део живота у околностима у којима су и пријатељство и солидарност имали посебну тежину.

Жали што о свему што је доживео није написао књигу. Ипак, каже да је током више од осам деценија после рата својим потомцима много причао о ратним данима. Тако је оно што није забележено на страницама књиге наставило да живи кроз породична сећања и разговоре са генерацијама које рат нису доживеле.

Управо у томе лежи једна од вредности личних сведочанстава. Историја може да забележи датуме, војне операције и исходе, али глас људи који су кроз све то прошли чува и оно што се не може измерити бројевима – страх од губитка, приврженост саборцима и бол због оних који нису дочекали мир.

После ослобођења – нови живот и обнова земље

Завршетак рата, како истиче Ракић, није значио и тренутни престанак борби и тешкоћа. Уследили су нови сукоби, обнова ратом разорене земље и изградња система за који су се борили. Ратно искуство наставило се кроз године у којима је требало створити услове за нормалан живот и обновити оно што је уништено.

После рата провео је још пет година у личној гарди председника Јосипа Броза Тита, а око 1950. године прешао је у цивилни живот и основао породицу.

По одласку из војне службе преселио се у село Лазарево код Зрењанина, где су му рођене две ћерке. У Ужице се вратио 1963. године, где је радио у штампарији „Димитрије Туцовић“ све до 1977, када је отишао у пензију.

Тада је започело раздобље посвећено породици, унуцима и праунуцима. Иза себе је оставио године ратног искуства, војне службе и рада, а у животу који је уследио посебно место добили су породични тренуци и време проведено са потомцима.

Ако доживи 2027. годину, унуци планирају да обележе његових 50 година пензије – јубилеј који је и сам Ракић препознао као заиста редак. Тај план доноси и једну топлу, животну слику човека чије су младост и најраније године одраслог доба обележене ратом, а позније године породицом и унуцима.

„Антифашизам је тековина која се поштује и на истоку и на западу“

Иако је од рата прошло више од осам деценија, Ракић каже да о њему размишља стално. Једна од ствари које су га посебно погодиле кроз касније друштвене и историјске промене јесте, како наводи, извртање историје.

• „Антифашизам је тековина која се подједнако поштује и на истоку и на западу, и поносан сам на све моје другове који су дали животе да данас сви живе у слободи“, истиче Ракић.

Његов став произлази из личног искуства – из година у којима је гледао како његови саборци гину и из уверења да њихова жртва није била узалудна. Зато га боли када се, деценијама касније, у питање доводе њихови животи и идеја за коју су се борили.

За човека који је искусио живот под окупацијом, слобода није апстрактан појам. Она није само реч у политичким говорима или историјским уџбеницима, већ могућност да се живи без окупатора, страха и свакодневне опасности.

• „Реч слобода тешко је објаснити људима који нису осетили живот под окупацијом. Делимично смо сачували вредности за које су многи млади људи дали своје животе“, каже он.

У тој оцени има и поноса због онога што је његова генерација постигла, али и опомене да вредности за које су се људи борили не смеју бити подразумеване. Слобода је стечена уз велике жртве, а сећање на те жртве остаје обавеза према онима који нису дочекали да живе у миру.

Порука генерацијама које долазе

Милорад Ракић припада све малобројнијој генерацији људи који о Другом светском рату могу да говоре из непосредног искуства. Његово сведочанство не чине само приче о борбама, рањавању и ослобођењу, већ и слике младости прекинуте ратом, изгубљених сабораца, обнове земље и живота који је настављен у миру.

Када је упитан шта би желео да остане као најважнија порука његовог сведочанства, није говорио о слави, признањима или личним заслугама. Његова жеља усмерена је ка будућности и генерацијама које долазе.

• „Само желим да генерације никада више не осете шта је то рат. Слобода је најлепша реч на свету!“

У тој краткој поруци сабрано је искуство читавог једног живота. Она припада човеку који је као младић кренуо у борбу вођен идејом о променама, који је гледао смрт својих другова, преживео рањавање, дочекао ослобођење и потом деценијама градио живот у миру.

Пројекат „Последњи сведоци слободе“ настоји да сачува управо такве гласове – гласове људи чија се лична сећања претварају у део заједничког памћења. Јер када непосредни сведоци више не буду могли да говоре, остаће њихове речи, њихове приче и поруке упућене онима који долазе.

Ракићево сведочанство подсећа да историја није састављена само од великих датума и одлука, већ и од судбина обичних људи који су у изузетним околностима морали да донесу одлуке које су мењале њихове животе. Његова генерација платила је високу цену да би будуће генерације могле да живе у миру. Зато се његова порука не завршава у прошлости – она остаје опомена, завештање и позив да се слобода чува.

„Слобода је најлепша реч на свету.“

Љ.Марковић