СУБНОР – чувар националног памћења, а не идеологије

Од организације ветерана до чувара културе сећања – зашто је време да се о СУБНОР-у говори без предрасуда

Више од три деценије после распада Југославије, име Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова – СУБНОР-а – и даље код дела јавности изазива подељена мишљења. За једне је то организација која припада прошлости, за друге чувар антифашистичке традиције, док је многи и данас посматрају искључиво кроз идеолошку призму некадашње државе. Међутим, када се разговара са људима који данас воде ову организацију, постаје јасно да је њена мисија далеко шира – да чува историјско памћење Србије, негује културу сећања и подсећа да је слобода плаћена највећом могућом ценом.

Председник СУБНОР-а Србије, пензионисани генерал Љубиша Диковић, сматра да је највећа заблуда управо сводити организацију на политику или идеологију.

„Занемарити СУБНОР и свести га на идеолошку раван велика је заблуда. Данас већина људи СУБНОР посматра кроз ту призму, повезујући га искључиво са комунистичком партијом. То није суштина нашег постојања“, истиче Диковић.

Више од седам деценија континуитета

Основан 1948. године, СУБНОР је током деценија мењао улогу, али није мењао основну идеју – очување сећања на људе који су животе положили бранећи своју земљу.

Диковић наглашава да се организација данас не може посматрати само кроз призму Другог светског рата.

„СУБНОР негује културу памћења на све ратове који су се водили за одбрану ове територије – од српско-турских ратова па све до НАТО агресије. Једнако уважавамо све жртве. Жртва је жртва“, поручује он.

Управо у тој реченици крије се суштина савременог деловања организације. Данас се на њеним обележавањима могу видети венци положени и на споменике јунацима српско-турских и Балканских ратова, борцима Првог светског рата, страдалима у Другом светском рату, али и учесницима одбране земље током НАТО агресије 1999. године.

Такво разумевање историје представља покушај да се култура сећања врати изнад идеолошких и политичких подела и да се свако ко је живот дао за слободу Србије посматра са једнаким поштовањем.

Историја није место за поделе

Једна од најупечатљивијих порука из разговора са Диковићем односи се на однос према прошлости.

„Не можемо измислити историју зато што се нама нешто не свиђа. Кажу да победници пишу историју. Тачно. Али зар данас, када нам је доступна литература из свих историјских периода, не можемо да донесемо ваљане закључке? Можемо. Питање је само да ли то хоћемо“, наглашава председник СУБНОР-а.

Такав приступ подразумева прихватање чињеница, а не њихово прилагођавање дневнополитичким потребама. Управо зато СУБНОР данас учествује у обележавању најзначајнијих датума српске историје – од Опленца, Чегра и Такова, преко Цера и Мачковог камена, до Крфа, Кајмакчалана, Солунског фронта. Сремског фронта и Кадињаче.

Организација која обнавља своје редове

Да култура сећања не може да опстане без људи који ће је носити и преносити будућим генерацијама, показује и рад на оживљавању локалних организација СУБНОР-а.

Последњих година посебна пажња посвећена је срединама у којима је рад удружења био замро, а један од примера је Прибој, где је организација поново активирана.

„Ужички крај је кроз историју дао много жртава у свим ратовима. У Ужицу имамо одличну организацију, а скоро смо у Прибоју поново оживели организацију“, истиче Диковић.

То, како каже, показује да интересовање за неговање традиције није нестало, већ да је потребно створити услове да људи који поштују историју добију прилику да се организују и заједнички делују.

Поверење се гради личним примером

Посебно је занимљив став председника СУБНОР-а да организацију не могу предводити људи који немају лични ауторитет.

„На челу општинског или градског савеза не може бити човек без интегритета, ауторитета и основних људских вредности. То мора бити човек који служи као пример другима“, поручује Диковић.

Такав приступ, сматра он, једини је начин да организација задобије поверење грађана и младих генерација. Чување културе сећања није само организациони посао, већ пре свега морална одговорност.

Више од 80.000 чланова – једна идеја

Према подацима којима располаже СУБНОР, организација данас окупља више од 80.000 чланова и има своје организације готово у свим градовима Србије.

Међутим, бројност није сама себи циљ.

„Ми смо и морамо бити државотворни. Само тако у потпуности заокружујемо своје циљеве и своје задатке и помажемо широј друштвеној заједници“, наглашава Диковић.

У времену када се институције све чешће доводе у питање, ова порука добија посебну тежину.

Отворени за све који поштују жртву

Још једна важна карактеристика данашњег СУБНОР-а јесте отвореност према другим удружењима која негују културу сећања.

Тако су организацији приступила и бројна удружења ветерана из новијих ратова, укључујући и борце из периода НАТО агресије.

„Отворени смо апсолутно за сарадњу са свима који негују традиције и боре се да се не забораве људи који су дали живот за Србију. Сви су нам једнако важни“, истиче Диковић.

Такав приступ шаље јасну поруку да култура сећања није власништво једне генерације, нити једног историјског периода, већ заједничка обавеза целог народа.

Споменици су камени чувари историје

Чување сећања не подразумева само организовање комеморација и полагање венаца. Оно подразумева и бригу о местима која сведоче о прошлости.

„Не смемо дозволити да нам културно-историјски споменици пропадају у трњу. И таквих примера, нажалост, има“, упозорава Диковић.

Запуштен споменик није само запуштен камен. Он је симбол немара према људима чија су имена на њему уклесана. Зато очување меморијалних комплекса представља један од најважнијих задатака свих који се баве неговањем културе сећања.

Памћење као темељ будућности

У времену када се информације смењују брже него икада, а историјске чињенице често постају предмет различитих тумачења, култура сећања добија нову улогу. Она више није само чување прошлости, већ темељ на коме се гради национални идентитет.

Управо зато СУБНОР себе види као организацију која повезује генерације, чува историјске чињенице и подсећа да слобода никада није била поклон. Његова мисија није да дели прошлост на „нашу“ и „њихову“, већ да сваку жртву за отаџбину сачува од заборава.

А у времену када се заборав понекад намеће као најлакши пут, можда је управо памћење највећи облик одговорности према онима који су својом жртвом омогућили да Србија данас буде слободна држава.

Љ.Марковић