Tajne bošnjačkih običaja: Kako se tradicija mijenja, a opet opstaje

U srcu jugozapadne Srbije, u Prijepolju, običaji bošnjačkog stanovništva i danas žive, iako se oblikuju pod utjecajem modernog načina života i globalizacije. O običajima vezanim za rođenje, brak i smrt, ali i o njihovim transformacijama kroz vrijeme, za naš portal govori etnolog Muzeja u Prijepolju, Miroslava Ljilja Ljuljić, koja naglašava da „svaki običaj trpi promjene i prilagođava se vremenu, i to nije ništa novo – tako je oduvijek bilo.“

Rođenje djeteta – početak životnog ciklusa

U prošlosti je rođenje djeteta bilo događaj od posebnog značaja, a ponašanje ljudi regulisano je brojnim nepisanim pravilima.

Mnoge radnje, iako su djelovale nerazumljivo, imale su za cilj zaštitu majke i djeteta te obezbjeđivanje zdravlja, sreće i, po tadašnjim shvatanjima, poželjno muško potomstvo – objašnjava Ljuljić.

Prije samog poroda trudnici su pomagale žene iz porodice, a sam čin poroda se skrivao od drugih, vjerujući da će biti lakši i bezbolniji. Tokom poroda, porodilji se raščešljavala kosa, raskopčavala bluza i razvazivali čvorovi na odjeći kako bi sve teklo „glatko“.

Nakon rođenja, pupak se djetetu vezivao, a dijete se posipalo brašnom, a u imućnijim porodicama – i šećerom. Ako je dijete bilo muško, uz njega se stavljala komad muške odjeće, simbol želje da i sljedeće dijete bude istog pola.

Prilikom kupanja, djeci se štipne nosić, da ne bi bio širok i da bi bio što pravilniji; obrve se povuku ka čelu, a glava se lagano stisne kako bi dijete imalo ljepši lik – objašnjava etnolog.

Posebna pažnja pridavana je bešici – ona je uvodila dijete u novi život, a ritualno se polagala u nju sedmog dana od rođenja. Ako je dječak, to je radio muškarac, a ako djevojčica – žena.

Prvih 40 dana nakon poroda smatrano je posebno rizičnim periodom. Majka i dijete nisu izlazili iz kuće, a bešica je bila ukrašena amajlijama kako bi dijete bilo zaštićeno od uroka i bolesti – kaže Ljuljić.

Muškarci, po običaju, ne idu na babine, ali ako se nađu u kući s novorođenčetom, obično daju novac koji stavljaju kraj uzglavlja. Kod bošnjačkog stanovništva obavezno se provodila cirkumcizija (sunet), i to od trećeg dana života do treće godine, kao vjerski, ali i higijenski čin. Tek nakon četrdeset dana majka i dijete mogli su posjetiti rodbinu, uz niz rituala osmišljenih da donesu sreću i dug život.

Brak – svadba kao vrhunac života

Brak je oduvijek imao veliki značaj, ne samo za pojedinca, već i za cijelu porodicu. Nekada su se brakovi najčešće sklapali u jesen, a smatralo se da nije dobro vjenčavati se između Ramazanskog i Kurban-bajrama.

Prosidba nije bila česta, a djevojke su se često krale, posebno one iz bogatijih kuća ili one koje su duže ostajale neudate. Kada bi budući svekar došao u djevojčinu kuću, donosio je biljeg – prsten, dukat ili minđuše, čime se simbolično ugovarao brak – otkriva Ljuljić.

Svadba je trajala više dana i imala niz rituala. Kna, tj. bojenje dlanova i tabana, održavala se u srijedu i simbolizovala prelazak djevojke u status udate žene.

U četvrtak navečer slijedilo je „svođenje u džerdek“, prvu bračnu noć, dok su momci i prijatelji ispred sobe pjevali šaljive pjesme. Petak je bio dan same svadbe, kada dever izvodi mladu, a ona ljubi ruke svima u kući, čak i djeci.

Mlada je potom započinjala novu ulogu domaćice – od tog dana počinjala je da dvori sve goste, a dok ne rodi prvo dijete, stajala bi dok ostali sjede.

Današnje svadbe predstavljaju spoj tradicije i savremenih elemenata. Još uvijek su prisutni stilizovana narodna odjeća, rituali i običaji koji se vezuju za sreću, blagostanje i, prije svega, porod – naglašava Ljuljić.

Običaji vezani za smrt – mir i dostojanstvo

Za razliku od svadbi, običaji oko smrti kod Bošnjaka odlikuju se jednostavnošću i umjerenošću.

Vjeruje se da je smrt izraz Božije volje, što se često izražava riječima: ‘Bog dao, Bog uzeo, takva je sudbina’ – kaže Ljuljić.

Prije smrti, običaj je da se samrtnik izmiri sa svima, a i drugi s njim – međusobno se halale grijehe. Kada osoba umre, poduzimaju se tačno određene radnje. Voda za kupanje umrlog grije se van kuće, muškarce kupaju muškarci, a žene – žene. Umrli se uvija u ćefin, bijelo platno koje se cepa, a ne siječe makazama, i polaže se u grob desnom stranom okrenut ka Meki.

Na sahrani muškaraca prisustvuju samo muškarci, dok žene ne idu na džennazu. Sedmog dana nakon smrti u kući se uči hatma, a tokom narednih 52 dana svakodnevno se proučava po jedan Jasin. Pedeset drugog dana organizuje se mevlud, kada se prouči Kur’an.

Ne valja plakati za umrlim glasno; ako se i plače, to mora biti tiho, jer se vjeruje da će onaj koji je činio dobra djela lakše stići do Dženneta – dodaje Ljuljić.

Kako globalizacija mijenja običaje

Kraj 20. stoljeća donio je velike promjene – raspad Jugoslavije, ekonomske tranzicije i masovne migracije, posebno bošnjačkog stanovništva ka zapadnoj Evropi. Ove migracije, ističe Ljuljić, imaju veliki utjecaj na lokalnu kulturu.

Danas imamo kombinaciju starog i novog – dio običaja opstaje jer je dopadljiv i lični izbor pojedinaca, dok se sve više elemenata preuzima iz savremene potrošačke kulture. U svadbama, na primjer, prisutan je princip ‘ko će više i ko će bolje’, što ranije nije bio slučaj – objašnjava Ljuljić.

U ruralnim sredinama običaji se sporije mijenjaju, ali zbog odlaska stanovništva mnoga sela su opustjela, pa je sve teže očuvati tradiciju. U urbanim centrima zapadnoevropski stil života potiskuje lokalne običaje.

Modernizacija je prekinula veze između starijih i mlađih generacija, koje su ključne za prenos običaja. Danas se često govori o ‘dobrim starim vremenima’, ali to ostaje više na nivou folklora nego stvarnog života – zaključuje Ljuljić.

Tradicija koja živi kroz ljude

Uprkos svim promjenama, Prijepolje i dalje važi za tradicionalnu sredinu. Stari običaji su prisutni, makar u fragmentima – od rituala u svadbama do običaja koji prate rođenje i smrt.

Dokle god postoji svijest o značaju tradicije i dokle god ljudi žele očuvati makar dio onoga što su naslijedili, bošnjačka kultura u Prijepolju će živjeti – mijenjajući se, ali ne i nestajući – ističe Ljuljić.

Тајне бошњачких обичаја: Како се традиција мења, а опет опстаје

У срцу југозападне Србије, у Пријепољу, обичаји бошњачког становништва и данас живе, иако се обликују под утицајем модерног начина живота и глобализације. О обичајима везаним за рођење, брак и смрт, али и о њиховим трансформацијама кроз време, за наш портал говори етнолог Музеја у Пријепољу, Мирослава Љиља Љуљић, која наглашава да „сваки обичај трпи промене и прилагођава се времену, и то није ништа ново – тако је одувек било.“

Рођење детета – почетак животног циклуса

У прошлости је рођење детета било догађај од посебног значаја, а понашање људи регулисано је бројним неписаним правилима.

Многе радње, иако су деловале неразумљиво, имале су за циљ да заштите мајку и дете и обезбеде здравље, срећу и, по тадашњим схватањима, пожељно мушко потомство – објашњава Љуљић.

Пре самог порођаја трудници су помагале жене из породице, а сам чин порођаја се крио од других, верујући да ће бити лакши и безболнији. Током порођаја, породиљи се рашчешљавала коса, раскопчавала блуза и развезивали чворови на одећи како би све текло „глатко“.

Након рођења, пупак се беби везивао, а дете се посипало брашном, а у имућнијим породицама – и шећером. Ако је беба била мушко, уз њега се стављала комад мушке гардеробе, као симбол жеље да и следеће дете буде истог пола.

Приликом купања деци се штипне носић, и то је пракса која се примењивала и наредних месеци, да не би био широк, да би био што правилнији, обрве се повуку ка челу, а глава се благо стисне да би се обезбедио лепши лик, односно да би дете било што лепше – објашњава етнолог.

Посебна пажња придавала се бешици – она је уводила дете у нови живот, а ритуално је полагано у њу седмог дана од рођења. Ако је дечак, то је радио мушкарац, а ако је девојчица – жена.

Првих 40 дана након порођаја сматрано је посебно ризичним периодом. У том времену мајка и дете нису излазили из куће, а бешика је била украшена амајлијама како би се беба заштитила од урока и болести – каже Љуљић.

Мушкарци по обичају не иду на бабине, али ако се затекну у кући у којој има новорођенче, обично дају новац који стављају крај узглавља.

Код бошњачког становништва обавезно се спроводила циркунцизија (сунет), и то од трећег дана живота до треће године, као верски, али и хигијенски чин. Тек након четрдесет дана мајка и дете су могли да посете родбину, уз низ ритуала осмишљених да донесу срећу и дуг живот.

Брак – свадба као врхунац живота

Брак је одувек имао огроман значај, не само за појединца, већ и за целу породицу. Некада су се бракови најчешће склапали у јесен, а сматрало се да није добро венчавати се између Рамазанског и Курбан-бајрама.

Просидба није била честа, а девојке су се често и крале, посебно оне из богатијих кућа или оне које су дуже остајале неудате. Када би будући свекар дошао у девојчину кућу, доносио је биљег – прстен, дукат или минђуше, чиме се симболично уговарао брак – открива Љуљић.

Свадба је трајала више дана и имала низ ритуала. Кна, односно бојење дланова и табана, одржавала се у среду и симболизовала прелазак девојке у статус удате жене.

У четвртак увече следило је „свођење у ђердек“, прву брачну ноћ, док су момци и пријатељи испред собе певали шаљиве песме. Петак је био дан саме свадбе, када девер изводи младу, а она љуби руке свима у кући, чак и деци.

Млада је потом започињала нову улогу домаћице – од тог дана почињала је да двори све госте, а док не роди прво дете, стајала би док остали седе.

Данашње свадбе представљају спој традиције и савремених елемената. Још увек су присутни стилизована народна одећа, ритуали и обичаји који се везују за срећу, благостање и, пре свега, пород – наглашава Љуљић.

Обичаји везани за смрт – мир и достојанство

За разлику од свадби, обичаји око смрти код Бошњака одликују се једноставношћу и умереношћу. „Верује се да је смрт израз Божије воље, што се често изражава речима: ‘Бог дао, Бог узео, таква је судбина’ – каже Љуљић.

Пред смрт, обичај је да се самртник измири са свима, а и други са њим – међусобно се халале грехови. Када особа умре, предузимају се тачно одређене радње. Вода за купање умрлог греје се ван куће, мушкарце купају мушкарци, а жене – жене. Умрли се увија у ћефин, бело платно које се цепа, а не сече маказама, и полаже се у гроб десном страном окренут ка Меки.

Сахрани мушкараца присуствују само мушкарци, док жене не иду на џеназу. Седмог дана након смрти у кући се учи хатма, а током наредних 52 дана свакодневно се проучава по један јасин. Педесет другог дана организује се мевлуд, када се проучи Кур’ан.

Не ваља плакати за умрлима гласно, ако се и плаче, то мора бити тихо, јер се верује да ће онај ко је чинио добра дела лакше стићи до Џеннета – додаје Љуљић.

Како глобализација мења обичаје

Крај 20. века донео је велике промене – распад Југославије, економске транзиције и масовне миграције, посебно бошњачког становништва ка западној Европи. Ове миграције, истиче Љуљић, имају огроман утицај на локалну културу.

Данас имамо комбинацију старог и новог – део обичаја опстаје јер је допадљив и лични избор појединаца, док се све више елемената преузима из савремене потрошачке културе. У свадбама, на пример, присутан је принцип ‘ко ће више и ко ће боље’, што раније није био случај – објашњава Љуљић.

У руралним срединама обичаји се спорије мењају, али због одласка становништва многа села су опустела, па је све теже очувати традицију. У урбаним центрима, западноевропски стил живота потискује локалне обичаје.

Модернизација је покидала везе између старијих и млађих генерација, које су биле кључне за пренос обичаја. Данас се често говори о ‘добрим старим временима’, али то остаје више на нивоу фолклора него стварног живота – закључује Љуљић.

Традиција која живи кроз људе

Упркос свим променама, Пријепоље и даље важи за традиционалну средину. Стари обичаји су и даље присутни, макар у фрагментима – од ритуала у свадбама до обичаја који прате рођење и смрт.

Докле год постоји свест о значају традиције и докле год људи желе да очувају макар део онога што су наследили, бошњачка култура у Пријепољу ће живети – мењајући се, али не и нестајући – истиче Љуљић.