Жртва насиља врло лако постаје и сам насилник. Како преобразити агресора?

Насилници у школама или другачије речено агресори су деца која најчешће и сама доживљавају неку врсту агресије. Они једноставно чине другоме оно што је неко чинио њима, започиње причу са нама Снежана Анђелић, дипломирани психолог са дугогодишњим искуством са жртвама насиља, али и самим насилницима.

Како нам је даље објаснила, деца насилници најчешће потичу из околине која је занемарујућа или повређујућа што значи да су негде у свом животу и они сами доживљавали агресију. Њих можете препознати по агресивном понашању иза којег се увек крије велика доза несигурности и страха. Они су преплављени разним емоцијама и како би могли да се носе са оним што су доживели они сами почињу да трагају за жртвом и начинима на које ће испољити агресију, која им пружа привидан осећај сигурности и  контроле.

– Споља гледано деца агресори делују хладно, праве се да су јаки, да су моћни а испод те агресије се често крије једна врло велика осетљивост, рањивост и несигурност. Бахато понашање, неконтрола импулса, немогућност вербализације својих емоција само су неке од карактеристика насилника.  Другим речима, они јако тешко могу да се контролишу и врло брзо плану, врло брзо нападну, оптужује другога и осећају се као да им је цео свет крив због онога што они доживљавају и осећају. Стога некадашње жртве врло често постају агресори не би ли тај свет некако ставли под контролу и имали осећај моћи – објашњава др Анђелић.

Од жртве до насилника

Жртва насиља, када је дете у питању, често нема могућности контроле агресора. Таква ситуација врло лако проузрокује да дотадашња жртва постане и сам насилник, ондосно копија свог агресора.

– Доста радим са децом и када препознам њихово насилно понашање прво што урадим и што ми је битно да урадим јесте да их зауставим у томе и да покушам да пробудим емпатију. Када је дете врло насилно није поента рећи не смеш то да радиш јер та агресивност постоји негде у њему и мора да буде испољена. Уколико она није испољена и избачена ка споља она ће бити враћена унутра па ће дете послати ауто агресивно или пасивно агресивно. Ништа од тога није адекватно решење! Поента јесте да објаснимо детету да на један другачији начин испољи то што осећа – казала је психолог и додаје да би родитељи у таквој ситуацији требало да кажу  „Хајде да видимо одакле тај импулс долази.“

Како пробудити емпатију?

Као један од главни „трикова“ у преображењу насилника у дете пуно разумевања и емпатије за околину јесу постављање њега самог у улогу жртве. Како?

– Пробудити емпатију код те деце није увек лако. Ми психолози се служимо разним спектром могућности да научимо дете да испољи своје емоције и да му покажемо да је насиље само један од тог спектра. Помажемо му да креативно проналази друге начине који ће бити конструктивни и помоћи му да своју емоцију избаце, односно да је не враћа у себе, а да при томе паралелно не повређује другога – наглашава Снежана.

Оно са чиме почиње јесте разговор попут уреду љут си, шта можеш да урадиш поводом тога?  Можеш да удариш друга и тако га можда повредиш, можеш да разбијеш нешто, друго не можеш ништа, а то свакако није решење.  

– Реалан приказ слике стања један је од кључних фактора, а то постижем представљањем емоционалног стања жртве тог насилника. На пример,  погледај онога преко пута себе, како се ти осећаш кад теби тако неко нешто уради? Тада им објашњавам да то боли, повређује, да то није добро и негде их кроз такав приступ  суочавам са њиховим делом. Када успем да их научим врло рано да препознају шта њихово понашање узрокује тада се код агресора буди једна здрава људска емпатија, која им говори да не узрокују бол другога јер ће онда то и њих да боли. Први начин и јесте да се дете заустави у ономе што чини, да се суочи са тим што је учинила, да препозна да то што је учинило лоше – изјавила је она.

Како помоћи насилнику?

Како нам је казала Снежана Анђелић, психолог и психотерапеут, ниједно дете не одлучи тек тако да једног дана постане насилник.

– Дете неке ствари чини из одређених разлога, а то што ми не знамо и не видимо те исте разлоге не значи да они не постоје. Овим не желим да кажем да агресију и насиље треба да оправдавамо, напротив, оно никад нема оправдање, али морамо и ономе, ко то већ као дете показује, да помогнемо да превазиђе и научи да испољава своје емоције на здравији начин. Ми као друштво смо нажалост јако склони да осуђујемо без претходне провере. Лако је осудити, лако је елиминисати те насилнике, изоловати и критиковати их, али то неће променити њихово понашање. То можемо да променимо само једним уважавањем њихових емоција, суочавањем са делом које су учинили, са покушајима да им помогнемо да развију емпатију која очигледно недостаје. Најбитнија ствар јесте и да сазнамо ко је тај који њему чини лоше и да покушамо да га заштитимо од насилника у његовом окружењу – закључује псохолог.

Љ.Марковић