Туризам и традиција – очување или комерцијализација културног наслеђа Полимља

Полимље је простор у којем се традиција не чува само кроз музејске предмете и записе, већ и кроз обичаје, гастрономију, музику, народну ношњу, занате и приче које се преносе с генерације на генерацију. Са развојем туризма, део тог наслеђа добија нову прилику да буде представљен широј публици, али се истовремено отвара питање границе између аутентичног представљања и прилагођавања традиције потребама туристичког тржишта.

Традиција као део туристичке понуде

Пријепоље је специфична мултиетничка средина у којој Срби и Бошњаци вековима деле исти простор, па се у туристичкој понуди настоје представити култура и обичаји оба народа. Директор Туристичке организације Пријепоље Петар Васиљевић истиче да је циљ да се наслеђе представи што веродостојније.

• „Пријепоље представља специфичну мултиетничку средину у којој су Срби и Бошњаци подједнако заступљени, те се стога трудимо да оба народа, као и њихове обичаје и традицију, представимо на што је више могуће аутентичан и оригиналан начин“, каже Васиљевић.

Бошњачка традиција туристима се, према његовим речима, највише приближава кроз различите културне, спортске и гастрономске манифестације, али и кроз изложбе, промоције књига и друге уметничке програме. Посебно место има традиционална кухиња, која је саставни део догађаја посвећених гастрономији.

Међу садржајима који привлаче највећи број посетилаца издвајају се „Комаранска кошија“, „Севдах уз ружу“ и „Мостови Балкана“, док се међу карактеристичним производима овог краја издвајају сита, производи од козјег млека и меса, мед, као и специјалитети од хељдиног брашна.

Туризам може бити савезник традиције

Да ли се традиција због туриста мења или туризам заправо доприноси њеном опстанку? Васиљевић сматра да је одговор, бар у тренутним околностима, више на страни очувања.

• „Туризам на овом нивоу развоја који је код нас присутан свакако више помаже да се традиција и обичаји локалног становништва очувају него што се угрожавају прилагођавањем туристима“, наводи директор Туристичке организације Пријепоље.

Он указује да потреба за представљањем традиције туристима може имати шири значај, посебно за млађе генерације.

• „Без потребе за манифестовањем ових делова традиције и обичаја посетиоцима, младе генерације локалног становништва које долазе не би имале добру представу о сопственом пореклу, нарочито у погледу старих обичаја, заната чији је опстанак угрожен, као и традиције која се преноси с колена на колено, а која услед притисака савременог живота пада у други план“, истиче Васиљевић.

Ипак, он упозорава да постоје делови традиције који су све угроженији и да туризам може имати додатно важну улогу у њиховом очувању, посебно у руралним срединама.

Када традиција постане само туристички производ

У том питању важну перспективу даје и Бранко, који се годинама бави истраживањем и реконструкцијом народних ношњи пријепољског краја. Његов рад заснива се на старим фотографијама, оригиналним предметима, музејској грађи и сведочењима људи са терена. Прве реконструкције почео је да ради 2020. године, након готово деценије истраживања.

У његовом раду аутентичност није само питање изгледа. Како објашњава, за веродостојну реконструкцију потребно је познавати материјал од којег је предмет израђиван, период којем припада, његову намену, као и технике ткања, кројења и украшавања.

• „Ако је циљ да се ношња реконструише што верније, односно да се направи реплика, онда је јако битно упознати се са широм причом око самог предмета који се израђује“, каже Бранко.

Он сматра да туризам сам по себи није довољан да би стари занати били сачувани.

• „Туризам нажалост не може да помогне. Туристи се задржавају пар дана, евентуално могу нешто да погледају, фотографишу, купе сувенир. Очување заната мора много озбиљније да се уврсти у агенду и програме културних установа. Не постоји други начин“, поручује Бранко.

Та опаска отвара важну разлику између традиције која се живи и разуме и традиције која се само користи као декорација туристичке понуде.

Полимље – заједнички простор различитих традиција

Посебност Полимља огледа се и у томе што су се српска и бошњачка традиција развијале једна уз другу. Бранко кроз истраживање народних ношњи указује на бројне сличности које сведоче о дугом заједничком животу становништва овог краја.

• „Постоји доста сличности између српске и бошњачке ношње, нарочито кад су у питању сеоске ношње из ранијих периода“, наводи он, истичући да су коришћени исти материјали, а да су кројеви у великој мери били исти.

То прожимање није остало само у одевању. Трговина, занати и свакодневни сусрети утицали су на различите сегменте живота.

• „Живот је овде увек упућивао једне на друге и то се огледало у свим сферама живота, народној ношњи, инструментима који су се свирали, народним играма које су игране, песмама, обичајима, обредима, празницима“, објашњава Бранко.

Зато се аутентичност Полимља не може свести само на појединачан предмет или манифестацију. Она се огледа и у слојевима заједничког живота и културним утицајима који су се формирали кроз време.

Млади одлучују шта ће остати

Иза питања туризма и комерцијализације налази се још важније питање – ко ће ову традицију чувати када нестану људи који данас познају старе технике и обичаје?

Петар Васиљевић сматра да је управо укључивање младих једно од кључних решења.

• „Оно што је кључно у овом сегменту је повезивање и укључивање младих у ове процесе пошто једино они могу бити носиоци будућег очувања традиције“, каже он.

Према његовим речима, важна је и дугорочна стратегија, јер краткорочна решења могу довести до копирања већ постојећих модела и угрожавања аутентичности туристичке понуде.

• „Пренос знања је најефикаснији начин да презентација традиције остане аутентична“, истиче Васиљевић.

Бранко, међутим, упозорава да управо код младих интересовање за традиционалне занате слаби.

• „Интересовање младих је, по мом мишљењу, највећи проблем, јер не постоји употребна вредност ни ношњи, ни старих техника и знања“, каже он, додајући да је најважније заинтересовати младе док још постоје људи који могу да им пренесу знање.

Између очувања и комерцијализације

Туризам, дакле, не мора нужно бити претња аутентичности. Може бити начин да традиција поново постане видљивија, да се локални производи вреднују, да манифестације окупе нове генерације и да стари обичаји добију простор у савременом друштву. Али, ако се традиција сведе само на оно што је атрактивно туристима, без разумевања њеног порекла и значења, постоји опасност да се претвори у површан производ.

Зато је можда право питање мање – да ли туризам мења традицију – а више како је мења. У том процесу кључну улогу имају локална заједница, културне установе, туристички сектор, али пре свега људи који знање о традицији могу пренети даље.

За Полимље, где се различити културни слојеви преплићу вековима, очување аутентичности не значи враћање у прошлост, већ проналажење начина да оно највредније из прошлости настави да живи и у будућности.

Љ.Марковић