Сабиха Дацић: Жене су темељ породице и чуварке традиције

Од првог хлеба који је умесила уз своју „стару мајку“, преко старих предмета сачуваних у етно-кутку, до књига „Сабихина софра“ и „Сехара успомена“, Сабиха Дацић посвећена је очувању бошњачке културне баштине. За њу традиција није само сећање на прошлост, већ начин живота, породично наслеђе и вредност која се преноси на млађе генерације.

Љубав према традицији почиње у породици

Прича Сабихе Дацић о очувању традиције почиње у детињству, уз две жене које су обележиле њен живот – њене нане. Посебно место у њеним успоменама заузима очева мајка, коју је од миља звала „стара мајко“. Управо уз њу научила је да меси први хлеб, али и усвојила животне вредности које је прате до данас.

• „Она ме је научила да умесим први хлеб, учила ме је свим великим вредностима које ме прате кроз живот и била је прави чувар традиције у сваком смислу“, присећа се Дацић, истичући да је исту улогу имала и њена друга нана, мајчина мајка.

Детињство је, како каже, највише проводила са њима, па верује да је управо то утицало на њену љубав према традицији, коју од малих ногу носи у срцу. Данас, када има прилику да о томе говори и своје искуство дели са другима, све што је годинама чувала у себи преноси на људе око себе, посебно на младе.

Њена највећа мотивација је жеља да што више тога отргне од заборава и на најлепши начин приближи другима. Посебно је брине то што млади, како сматра, ретко познају традицију, док савремено доба намеће другачије вредности и обрасце живота.

За Сабиху Дацић очување наслеђа зато није само лична љубав према прошлости, већ и одговорност према генерацијама које долазе. Оно што је научила од својих нана жели да сачува и пренесе даље, како би породичне приче, обичаји и знања наставили да живе.

„Сехара успомена“ – ризница породичних прича

Љубав према наслеђу Сабиха Дацић преточила је у конкретан простор – своју музејску собу, етно-кутак испуњен старим предметима, рукотворинама, посуђем и успоменама на некадашњи живот.

Овај простор описује као место у којем човек може да застане, одмори душу и испуни срце лепим успоменама на прошлост. Посебно јој је драго што је музејска соба доступна и школској деци, која на тај начин имају прилику да непосредно упознају традицију и свакодневицу ранијих генерација.

• „То је моја музејска соба, пуна успомена и традиције у сваком смислу. Сада и деца из школе могу да је посете и доживе праву бајку живота утемељеног на традицији“, истиче Дацић.

У њеној збирци налазе се бројни предмети који сведоче о старим занатима, домаћинству и начину живота. Посебну вредност имају они који су јој остали као успомена на чланове породице који више нису међу живима.

Међу њима су и предмети њене покојне мајке: стан, односно разбој за ткање ћилима и серџада, затим жељка, предмет који се користио за цеђење сира, односно припрему пекмеза од јабука, као и ступа, која је служила за прераду јечма од којег се припремало традиционално јело ћешке.

За некога ко не познаје некадашњи начин живота, то су можда само стари предмети. За Сабиху Дацић они представљају много више – сведочанства о вештинама, раду, породичном заједништву и времену у којем се знање преносило непосредно, са мајке на ћерку и са нане на унуку.

Њихова вредност није само у старости или изгледу, већ у причама које носе и успоменама које чувају. Управо због тога Дацић настоји да их сачува и приближи свима који желе да упознају културно наслеђе својих предака.

Традиционална кухиња чува успомене на мајке и нане

Посебно место у очувању бошњачке традиције заузима традиционална кухиња. Сабиха Дацић сматра да о прошлости треба говорити и кроз јела која су припремале претходне генерације, али и да је важно да она остану део савременог живота.

• „О прошлости треба говорити да би она живела. Потребно је у исхрану уврстити традиционална јела како би опстала, а на тај начин увек ћемо се сетити неке особе која више није међу нама, а некада нам је тако лепо припремала та јела“, поручује она.

У њеним речима осећа се захвалност према женама које су, често уз скромне могућности и много труда, бринуле о великим породицама. Њихова домишљатост, знање и способност да од онога што имају припреме храну за све укућане оставили су наслеђе које не сме бити заборављено.

• „Тако ћемо се присетити и наших вољених нана и мајки, које су ни од чега умеле да створе нешто и припреме разноврсна јела. Храниле су вишечлане породице и заиста су биле хероине тог времена, јер су на сваки начин биле чврст темељ очувања породице и традиције“, наглашава Дацић.

За њу је кухиња много више од места на којем се припрема храна. Она је простор породичног окупљања, памћења и преношења знања. Рецепт који се преноси са генерације на генерацију чува и успомену на особу од које је научен, али и део свакодневице која је обликовала породицу.

Уврштавањем традиционалних јела у данашњу исхрану, наслеђе добија прилику да настави да живи. На тај начин прошлост не остаје само записана или изложена у музејској соби, већ се обнавља кроз укусе, мирисе и породичне тренутке.

Од речи до дела – традиција која се живи

Сабиха Дацић истиче да очување традиције не сме да се сведе само на причу о прошлости. За њу је важно да се наслеђе живи и чува кроз конкретне активности – припрему хране, представљање старих обичаја, промоције, очување предмета и писану реч.

• „Захвална сам Узвишеном Створитељу што сам добила прилику да на најлепши могући начин преносим традицију у сваком смислу на млађе генерације“, каже она.

Своје знање и искуство преноси кроз традиционална јела која припрема, промоције на којима говори о обичајима и музејску собу отворену за све који желе да се присете неких прошлих времена. Важан део тог рада чине и њене две књиге – „Сабихина софра“ и „Сехара успомена“.

Дацић сматра да писана реч има посебну вредност јер остаје сачувана и након што прође време у којем је настала. Уз књиге, важни су и простори уређени у традиционалном, етно-стилу, као и припремање старих јела и неговање вештина које су некада биле део свакодневног живота.

• „Мислим да писана реч траје вечно, а да су уређење просторија у традиционалном стилу и припремање старих, традиционалних јела праве вредности очувања традиције“, истиче она.

Такав приступ показује да традиција није само прича о ономе што је некада било. Она може да живи и данас, ако постоје људи спремни да је сачувају, представе другима и пренесу даље. Сабиха Дацић управо у томе види смисао свог рада – да оно што је научила од својих нана не остане само њена лична успомена, већ постане знање доступно и млађима.

Породица и повезаност генерација као одговор на заборав

Говорећи о изазовима очувања традиције, Сабиха Дацић изражава забринутост због садржаја који се пласирају младима, посебно кроз ријалити-програме, за које сматра да не пружају добре поруке девојкама које ће једног дана постати мајке и стубови својих породица.

Забрињава је и велики број бракова који се, како каже, распадају због ситница. У томе види последице удаљавања од породичних темеља, мудрости старијих и вредности које су некада помагале породицама да превазиђу тешкоће.

• „Без темеља, односно мудре мајке коју сам већ поменула, нема здраве породице, а ни друштва“, поручује Дацић.

Сматра да је у савременом, виртуелном свету све теже сачувати блискост са прошлошћу, али да је управо због тога важно разговарати са децом о породичној историји, обичајима и вредностима. То је задатак и мајки и очева, јер се традиција не преноси само на ћерке већ и на синове.

Младима саветује да се уче људским вредностима и да искористе време проведено са својим нанама, бакама и декама како би од њих чули приче о некадашњем животу. Старије генерације имају много тога да пренесу, нарочито деци у раном одрастању, када се обликују њихове навике и поглед на свет.

Посебно јој смета што се старији људи на друштвеним мрежама понекад приказују као предмет шале и забаве, уместо да се њихово искуство искористи за поучне приче од којих сви могу имати користи.

За Сабиху Дацић, старији нису само део прошлости којем се повремено враћамо, већ извор знања, животних поука и породичног памћења. Њихове приче могу помоћи младима да разумеју сопствене корене и вредности на којима су одрасле претходне генерације.

„Живимо традицију да бисмо имали здраву породицу“

Порука Сабихе Дацић младима заснива се на уверењу да се традиција чува свакодневним поступцима, поштовањем старијих и неговањем људских вредности. Она верује да се добро које човек чини враћа, као што се и лоши поступци на крају одражавају на ономе ко их чини.

• „Сви ми током живота сејемо животно семе које касније, када израсте, жањемо. То значи да ће нам се, ако радимо добро, добро и вратити, док ће се лоши поступци обити о главу ономе ко лоше мисли и ради“, поручује она.

Срећна је што традицију носи у срцу и души и што има прилику да младима представи истинске вредности живљења. Њена прича показује да очување културног идентитета не мора бити одвојено од савременог живота – наслеђе може да живи кроз књиге, музејске збирке, традиционалну кухињу, разговоре са младима и свакодневно породично окупљање.

У времену брзих промена, Сабиха Дацић подсећа да се иза сваког старог предмета, рецепта и обичаја крију нечији живот, труд и успомене. Жене које су некада чувале домове, храниле бројне породице и преносиле знања својим ћеркама и унукама оставиле су наслеђе које и данас може бити ослонац породици и заједници.

Зато њена завршна порука није само позив на сећање већ и на деловање: „Живимо традицију да бисмо имали здраву породицу.“

Љ.Марковић