Шест година заробљеништва, године проведене у збеговима: Војин Мрђа чува сећање на оца и породицу у Другом светском рату

За Војина Мрђу, председника СУБНОР-а Ужице, Други светски рат није само историјски период о коме се учи из књига. То је породично сећање које је, како каже, слушао практично од рођења. Ратне приче преносили су му отац, мајка, бака и други чланови породице, а из тих прича временом се издвојила једна велика, тешка слика — судбина оца у немачком заробљеништву, али и судбина породице која је у Крајини годинама живела у збеговима.

• „Када сам се ја родио, није било медија као сада, те сам ратне приче од родитеља, бабе и других слушао практично од рођења“, каже Мрђа.

Отац који је у рат ушао као војник Краљевине Југославије

Његов отац, Мрђа Симе Миле, рођен је 1919. године у селу Рашиновац, у општини Босански Петровац, као девето дете. После основне школе завршио је Грађанску школу у Босанском Петровцу, а 1939. године оженио се и убрзо отишао на одслужење војног рока у Боку Которску. Почетак рата затекао га је као наредника у Војсци Краљевине Југославије, где је служио у земаљско-приобалној артиљерији.

Прва прича коју је Војин запамтио из очевог ратног искуства говорила је о тренутку у којем се јединица нашла на положајима, спремна за борбу. Али муниције није било. У сандуцима су, према очевом сведочењу, били старо гвожђе, коњске потковице и други бескорисни предмети.

Јединица је заробљена без борбе. Војници су потом „спаковани“ у сточне вагоне и упућени у заробљеништво у Немачкој.

Ту почиње шестогодишња прича о једном човеку који је рат провео далеко од куће, без вести о својој породици.

Капа уместо посуде и шест дана до Немачке

Једна од слика коју је Војин нарочито упамтио јесте сцена са железничког перона у Будимпешти. Заробљеницима је после тешког пута подељен кувани пасуљ, али његов отац није имао ни посуду из које би јео. Скинуо је капу, окренуо је наопако, опрао и у њој појео први оброк после заробљавања.

Пут је настављен. Врата вагона у почетку су била отворена, па су поједини заробљеници покушавали да побегну и искакали из воза. Због тога су врата касније затворена и до краја пута више нису отварана. Пут до Немачке трајао је шест дана, а многи га нису преживели.

У Немачкој је Мрђа Симе Миле остао све до краја рата. Представио се као земљорадник и распоређен је на рад код једне немачке породице. Знање немачког језика омогућило му је одређене привилегије, колико су оне уопште биле могуће у ратним условима.

Али оно најтеже није било само заробљеништво. Била је то неизвесност.

Ниједне вести о онима који су остали код куће

Током читавог рата није знао шта се дешава са његовом породицом. Информације су биле ретке и оскудне — стизале су преко радија и од активиста Црвеног крста који су повремено долазили у логор.

Није знао да су му погинули отац и рођени брат. Није знао ни да су његови најближи цело ратно време проводили по збеговима.

Живот му је у једном тренутку додатно висио о концу. Морао је да буде оперисан због упале слепог црева. Немачки лекар му је операцију извршио без анестезије, али му је, како сведочи породично сећање, спасао живот.

Ипак, из година проведених у заробљеништву није понео само приче о страдању. Волео је да говори о људима које је тамо срео — Пољацима, Чесима, Русима, Французима и другим заробљеницима. Неке од тих прича биле су необичне и тешке, а неке су у себи носиле и трачак црног хумора који је помагао људима да преживе нечовечне услове.

Једне године Срби су заробљенике других народа позвали на Божић да их почасте. Французи су им узвратили позивом на свој празник. На столу је било јело, али је из лонца вирила мачија глава. Срби то нису могли да једу и побегли су са ручка. Та прича остала је једна од оних које је Војинов отац радо препричавао.

Док је он био далеко, породица је живела у збеговима

Док је његов отац у Немачкој покушавао да преживи заробљеништво, његова породица у Крајини водила је сасвим другу, али подједнако сурову битку.

Његова мајка била је на почетку рата у Рашиновцу, са ћерком рођеном 1940. године, свекром, свекрвом и породицом девера. Двојица његових стричева отишла су у партизане, док су деду Немци убили на самом почетку рата.

У кући су остали мајка, његова сестра која је тада имала само годину дана, бака и седморо стричеве деце. Најмлађе је имало свега две године, а деца су већ била сирочад јер им је мајка умрла 1939. године.

За њих је рат значио непрекидно кретање и страх. Готово читав рат провели су у збеговима, бежећи пред немачким и усташким офанзивама. Кретали су се преко босанских планина, од Грмеча, Осјеченице и Клековаче, до Шатора, Прња и даље.

Како су најстарија деца стасавала, две стричеве ћерке прикључиле су се партизанима. Њихова прича, како каже Мрђа, већ је једна нова ратна прича. Остали су преживели рат и вратили се у родно место — али на згариште куће.

Љубав која је чекала шест година

У средишту ове ратне приче постоји и једна лична, тиха прича о љубави.

Мрђа Симе Миле упознао је будућу супругу на прелу у њеној кући. Према породичном предању, била је то љубав на први поглед. Уследио је брак, али је врло брзо морао да оде на одслужење војног рока. Њихова ћерка рођена је 1940. године, а отац је први пут видео своје дете тек после повратка из заробљеништва.

• „Којим речима исказати ту љубав, мајка је као Пенелопа у Одисеји, чекала супруга пуних шест година“, каже Војин Мрђа.

У тој једној реченици сабрана је судбина једне породице чији су се чланови годинама налазили на различитим странама истог рата. Отац у заробљеништву, мајка и деца у збеговима, дедино убиство, деца која остају без мајке, кућа која нестаје у ратном вихору — и, изнад свега, чекање да се они који су отишли једног дана ипак врате.

„Видим сву бесмисao рата и у првом реду страдања обичног народа“

Када данас, са временском дистанцом, размишља о свему што је слушао од родитеља, Мрђа каже да у првом плану види бесмисао рата и страдање обичног народа.

Посебно говори о Крајини, свом завичају, где је, како наводи, готово свака кућа носила траг губитка и где „није било куће на којој се није виорио црни барјак“.

За њега је зато сећање више од породичне успомене. Оно је и одговорност према генерацијама које долазе. Сматра да млади данас недовољно познају Други светски рат и да су у школским програмима тај период и његов значај све мање присутни. Уједно износи и став да се део историјских тумачења данас покушава преобликовати, укључујући и различита тумачења улоге колаборациониста и партизана. Те ставове износи из перспективе свог породичног наслеђа и ангажмана у борачкој организацији.

Зато се, каже, труди да о тим догађајима говори аргументовано, реално и без острашћености. Са сарадницима учествује у ликовним и литерарним конкурсима посвећеним Кадињачи и Ужичкој републици, као и у активностима којима се млади подстичу да присуствују обележавању значајних датума из историје. Циљ му је да се прошлост не претвори у заборав и да нове генерације добију прилику да је упознају кроз сведочења, породичне приче и чињенице.

Јер, када нестану људи који су рат преживели, остају њихове приче. А у причи Војина Мрђе не остаје само слика једног заробљеног војника који је шест дана путовао ка немачком логору. Остаје и слика жене која је шест година чекала мужа, детета које је први пут упознало оца после рата, породице која је преживела године у збеговима и куће којој су се, после свега, вратили само као на згариште.

То је породично сећање на рат — са једне стране судбина оца, а са друге судбина породице. И управо у том двоструком памћењу, које није сачувано у историјским књигама већ у речима једног сина, остаје најљудскије лице Другог светског рата.

Љ.Марковић